Embedded Files
Ce que représentent dans la culture allemande les contes des frères Grimm, c’est chez les Serbes – si nous avons recours à l’analogie – le recueil (ou plutôt les recueils) de Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864). Cette comparaison n’est d’ailleurs pas fortuite, puisque Karadžić connaissait les frères allemands et fut leur collaborateur. C’est sous leur influence que ce pionnier de la folkloristique serbe, réformateur de l’orthographe et traducteur du Nouveau testament, a commencé à recueillir les contes de fée. Il avait déjà publié un bref recueil de contes facétieux et de contes d’animaux, mais porté par la vague du romantisme, il se tourne lui aussi vers ces contes qu’il nomme « féminins » [1], racontant « diverses merveilles qui ne peuvent pas avoir lieu », et désigne ainsi le fantastique comme critère de distinction par rapport aux « contes masculins », contes-nouvelles . L’édition de 1853 sera complétée par l’édition posthume de 1870, et la renommée de Vuk incitera d’autres collecteurs durant le XIXe et le XXe siècle à recueillir la prose orale.
Le travail de collecte de Vuk eut alors sa place dans le canon de la culture nationale, les contes populaires toutefois restèrent dans l’ombre de l’Epique, hautement valorisé dans ce canon, et des recueils de poésie héroïque. Comme ailleurs dans le folklore européen, ils étaient créés et existaient dans une communauté traditionnelle, surtout rurale, même si parmi les informateurs de Vuk il y avait des gens lettrés, venant de milieux urbains. C’est Vuk qui voulait, en stylisant les textes – encore, comme les frères Grimm – marquer davantage l’esprit rural, populaire. Non seulement modèle philologique et réformateur de la langue populaire en prose, ces contes devaient aussi donner l’image de la vie populaire qui se conserve, d’après la conception typiquement romantique, dans la population rurale ; les traces de l’époque contemporaine sont vues comme une dégradation. Or, peut-être faut-il plutôt souligner qu’il s’agit d’une narration faite par et pour les adultes ; ce n’est qu’avec le temps qu’ils sont intégrés dans la littérature jeunesse, ce qui est le cas en général avec le genre du conte populaire. Dans les contes de fée serbes on constate une prédisposition pour le réalisme et la rationalisation, mais aussi la conservation de la vivacité de la magie et des croyances archaïques (qui ne sont pas uniquement des survivances, mais restent actuelles dans la communauté narrative). Le système éthique du genre, « le modus optatif », s’entremêle avec les normes de la communauté patriarcale, cette société homogène dont l’exemple le plus illustratif est la grande famille (zadruga). Les contes populaires choisis pour cette rubrique sont des exemples de certaines tendances dans la prose orale du folklore serbe, mais illustrent aussi les définitions internationales des genres. Grain de poivre est l’exemple classique du conte de fée sur le petit héros. La mise en relief de son grandissement à la fin du conte – et nous savons qu’à la fin il y a toujours un mariage – relève du conte de fée à dimension initiatique. La Jeune Fille plus sage que le roi est un conte-nouvelle, d’où émerge l’admiration de la sagesse qui caractérise le genre. La Jeune Fille plus rapide qu’un cheval est un mélange des genres (phénomène fréquent dans le folklore), du conte de fée et de la légende ; la jeune fille du texte se trouve entre les belles des contes de fée et les créatures démoniaques fuyantes, et la description de la beauté est une formule du folklore serbe.
On peut traduire vila par fée, tandis que ala, par exemple, reste une notion à expliquer à l’aide de commentaires. Mais derrière ces éléments déterminés par le contexte régional, chaque lecteur trouvera ce qui lui était déjà familier dans son enfance dans les contes populaires : le plaisir de la narration, un monde ordonné avec justice, la fascination par la beauté et la sagesse.
Оно што су у немачкој култури приповетке браће Грим то је – ако употребимо аналогију – код Срба збирка (збирке, заправо) Вука Стефановића Караџића (1787-1864). Поређење, уосталом, не случајно, јер је Караџић био познаник и сарадник немачке браће. Овај пионир српске фолклористике, реформатор правописа, преводилац Новог Завета је управо под њиховим утицајем почео да сакупља бајке. Раније је објавио једну кратку збирку шаљивих прича и прича о животињама, но на таласу романтизма се и он окреће оним приповеткама које сам назива „женским“ у којима су „којекаква чудеса што не може бити“, узимајући тако фантастику као дистинктивни критеријум наспрам „мушких приповедака“, тј. новела. Издање из 1853. биће допуњено постхумним издањем из 1870, а Вуков углед ће постаћи и друге сакупљаче кроз 19. и 20. век да сакупљају усмену прозу.
Када је Вуков сакупљачки рад добио канонско место у националној култури, приповетке су ипак остале у сенци висококанонизоване епике и збирки херојске поезије. Као и другде у европском фолклору, настајале су и живеле у традиционалној заједници, првенствено руралној, мада међу информаторима има и писмених људи, из урбанизованих средина. Управо је Вук, стилизацијом текстова – опет као браћа Грим – хтео што више да истакне рурални, тј. народни дух. Не само филолошки и реформаторски образац народног прозног језика, оне је требало и да одсликавају народни живот који се, по карактеристично романтичарском схватању, чува у сеоском становништву; трагови савременог доба доживљавају се као кварење. Но, пре можда треба нагласити да је у питању приповедање одраслих; тек временом оне постају део дечије књижевности, што је случај са народном бајком као жанром уопште. У српским бајкама је уочавана склоност ка реализму и рационализацији, али исто тако и очување живости магије и архајских веровања (која нису само сурвивал, него у приповедачкој заједници актуелна). Етички систем жанра, „оптативни модус“, преплиће се са нормама патријархалне заједнице, тог хомогеног друштва, чији је најиулустративнији представник велика породица (задруга). Приповетке изабране за овај превод пример су како за неке тенденције у усменој прози српског фолклора тако и за саме интернационално одређене жаннрове. Биберче је класична бајка о малом јунаку. Наглашавање његовог одрастања на крају - на ком као што знамо увек стоји и свадба – открива да бајка поседује и иницијацијски слој. Девојка цара надмудрила је новела са за тај жанр типичним дивљењем мудрости.Девојка бржа од коња је жанровска мешавина (у фолклору честа појава) бајке и демонолошког предања; девојка из текста стоји између лепотица бајки и неухватљивих демонских створења, а опис лепоте је формулативан у српском фолклору.
Вилу можемо превести као fee, док ала, нпр, остаје појам који се објашњава коментарима. Но испод ових регионално одређених елемената, сваки ће читалац пронаћи и оно што му је још од детињства познато у народним приповеткама: уживање у приповедању, праведно уређен свет, фасцинацију лепотом и мудрошћу.
Page updated
Google Sites
Report abuse