Đulići uveoci XXX

Ђулићи увеоци XXX

Што је јава тако кивна,

Да ти веру сву потреса!

Откуд санку сила дивна,

Да отвори сва небеса?

Засијају зрачне стазе,

Кâ да с’ у дуж звезде сјате,

Видиш своје како слазе,

— Саме душе — ал’ познате.

Рај са земљом загрли се,

И хладноћа са топлотом;

Оне међе растопе се

Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,

На њеном се сунцу згреваш;

Кроз душу ти вера струји

— И ти не знаш да то сневаш.

Roses Fanées XXX 

Si plein de fiel est le réel 

Qu’il ébranle ta foi toute ? 

Le rêve aurait une force telle 

Qu’il puisse ouvrir du ciel la voûte ? 

Que s’illuminent les voies des lueurs, 

Une file droite d’essaim d’étoiles, 

Pour voir les tiens venir sans peur, 

Ses âmes pures – toutes filiales. 

Que paradis et terre s’enlacent, 

Et la chaleur et la froidure ; 

Les bornes elles-mêmes soudain s’effacent 

De la vie et de la mort, dures. 

L’éternité tu entends bruire, 

A son soleil ton âme s’élève. 

Le doute est prêt que de s’enfuir – 

Et tu ne sais que tu le rêves. 

(Traductions de Boris Lazić)