Sa svetlim poljupcem na usnama

Са светлим пољупцем на уснама

То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!

Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;

Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –

Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;

Зар и зато умрети и нигде више не живети!

Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!

Тешко крило!. .. Никада више не живети, никада.

Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се ...

Чудне речи девојке, добре невезане речи,

Срце, паметно срце моје, заборави!

Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,

Заборави Тајне Рођења, заборави Великог Друга;

Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!

Ил погледај још једном то дивно вече што пада:

Пре но што пођеш смрти,

Да не живиш више никада, никада.

Један се једини пут ипак пробудити у вечности,

Не живети опет, већ час само своје очи отворити,

Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;

Од општег узбуђења, одједном очи отворити:

О, како чудно и дивно то дође!...

Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,

Као да њина опојна младост тек прође ...

Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!

Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;

Још један једини пут тада у величанственом сјају

Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.

Сањати, сањати, о, слушати да се из самог дна смрти пење

Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.

Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...

У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.

Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.

То, то! Одједном очи отворити! ...

Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, –

Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана?

Ослобођен видех кружна сливања да покрећу

И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана

Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!

Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави

Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа:

Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,

Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа;

Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,

И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!

И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,

Сувише жедна да зна који би нов сан да устави...

Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,

Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!

Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,

И расветли се нагло ко да би сунце да врати;

Осврташе се тако тад да нам и погледом плати

Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...

Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,

Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,

Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:

О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,

Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

AUX LÈVRES UN BAISER DE LUMIÈRE

Oui, c'est cela ! Mourir, plus jamais ne vivre ! Plus jamais !

Cet amour, l'arracher de mes veux, ce germe de pensée, ce souffle ;

Oiseau, replie tes ailes, leur ombre en la prairie m'enlève toute paix :

Vois là-bas le soleil ! Mon pauvre, qu'est-ce pour toi le souffle ?

Faudrait-il pour cela mourir et nulle part ne vivre !

Regarde, mais regarde ces autres Pâques et ces autres Rameaux !

Cette aile qui m'accable ! Ah, plus jamais ne vivre, plus jamais !

Le soir, oui, c'est le soir ! Mon cœur, ô mon cœur en douleur, calme-toi !

Cet étrange parler de jeune fille, confus, plein de bonté,

Mon cœur, ô mon cœur raisonnable, il te faut l'oublier !

Tout oublier, tout, jusqu'aux couleurs du matin et des fruits et des lèvres blessées.

Oublier le Mystère de la Naissance, oublier le Grand Compagnon.

Va, va, sanglote, cœur! Il faut oublier, oublier !

Ou bien soit, jette encore un regard au soir qui tombe, superbe,

Avant de t'acheminer vers la mort

Pour ne plus jamais vivre, plus jamais.

Et cependant, rien qu'une fois, se réveiller dans l'éternel,

Non pas vivre à nouveau, mais seulement ouvrir les yeux

Sous des flots déferlants de lumière, sous un ciel empli d'ailes,

La liesse universelle ouvrant tout grand mes yeux,

Oh, quel prodige, quelle merveille !

Je restais regardant tous ces rayons violets dans les ramures à l'aurore

Dont la folle jeunesse semblait juste finir...

Ne délire pas, mon cœur, plus rien n'en reste et tout en est bien mort !

Saisi de fièvre, dans cet instant inouï, les yeux ouverts tout grand sur l'infini,

Pour une ultime fois ébloui de splendeur,

Se plonger dans l'oubli, l'oubli de tout ce qui vivra plus tard.

Rêver, rêver, écouter monter des tréfonds de la mort

Ce baiser si longtemps retenu pour leurs lèvres vermeilles.

Traverser ces nouvelles clartés, ces flammes et ces ors...

A 1'heure où l'on entend le sang et les feuilles tomber.

Ne plus se souvenir, et cependant rêver, peut-être même en les affres passées.

Oui, c'est cela ! Que les yeux soudain s'ouvrent !

Haletant, réveillé par l'unisson des branches,-

Céderais-je à mort ma soif d'épuiser l'eau du jour ?-

Libéré, j'ai pu voir les flots tourbillonnants remuer

Mes lèvres lasses, mes yeux ensommeillés, qui désormais saisissent

Passé minuit cette Heure de l'émotion suprême !

Voici qu'un rayon perce ma douleur uniforme, tandis que sur les bois

S'étendent les soleils de tant d'aubes brillant à travers moi.

Afin qu'un seul instant, parmi ces amours fous, j'atteigne à l'éternel,

Que me traversent et que s'unissent en moi les cieux, ces errants perpétuels,

Et qu'enfin tous les fragments de ce que fut mon corps se rassemblent

en une voix sublime,

Et qu'enfin s'accomplisse cette Soif, seule fidèle à cette Heure !

Qu'alors je meure, que cette idée triomphe,

Dans son trop grand désir du rêve à survenir ...

Tant de bon silence afflue de la nuit qui enfle mes poumons,

Calme-toi, cœur ! Même cette Heure je la donnerais pour une autre heure d'amour !

Ou bien jette un dernier regard au soir qui n'en finit pas de contempler le jour

Et qui soudain flamboie pour que revienne le soleil,

Et se retourne encore jusqu'à ce que cette Heure enfin nous gratifie

D'un regard. O cœur en ton réveil qui retourne au sommeil…

Et quand s'enflammera le ciel qui fut illuminé,

Quand les lointains seront seuls, qui l'ont toujours été,

Quand tout sera baigné de joie, de connaissance,

Seulement alors, sombrer comme on s'endort, de l'infini dans la mort,

Sombrer, sombrer, pour l'éternité, avec aux lèvres un baiser de lumière.

(Traductions en vers : Jean-Marc Bordier)