Pod dudom

Pod dudom Malaksao, loman, sad odmaram telo,

daleko od tebe, na senci od duda;

Razlio se vazduh u pramenje belo,

dan vreo i topal, mrtvilo je svuda.

Zagrljen umorom i pokriven prahom,

mladost još me štiti i misô o tebi:

Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom,

ja u duši nosim, ja nosim u sebi.

Šta li radiš sada, je li, nebo moje?

Da li me se nadaš, da l’ te slutnja peče?

Kuda oko gledi iz odaje tvoje,

kad dan mrtav padne na radosno veče?

O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.

Dobro mi je, lako na ovome putu.

Oblak s tvoga čela odagnaj i skini,

i srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.

Da znaš kol’ko patim kad pomislim tako

da me možda čekaš i izgledaš svuda:

Mene sve zaboli i plakô bih, plakô,

na hladu i senci ovog starog duda.