Krivo Drvo

КРИВО ДРВО

Не знају људи шта је криво дрво.

Криво им је што не знају, али и не труде се.

Не предузимају ништа да поправе безнадежну

ситуацију.

Људи су то.

Уобичајено устајем, око пет сати,

Није ово проза морам да прескочим понешто,

Овде не могу да развлачим колико хоћу,

А да никога не повредим,

А камоли да некога убијем,

Могу да ликвидирам тога, дотичног,

Али то се неће сматрати убиством,

Једноставно, откачиш га са фејса.

Купатило, кафица, па се муваш лево-десно

и онда кад кренеш,

Смуваш текстове, и то прво оне за које имаш

обавезу, рецензије, часописи, по приоритету.

Потом зујуш, зујиш, као прави зујкан,

Док не слетиш на њу, на праву тему.

Ако то убодеш, онда си на Пегазу,

И јашеш, брате,

Јашеш и не попусташ,

Док ти се песма не укаже.

Гола.

III

Ако не иде, а хвала Богу,

деси се да не иде,

Па један ли је дан,

А сваког дана сан,

А они хоће сваког дана нови текст,

Као да ја, да не кажем сада нешто грубо,

Као да ја, па нисам ни ја од гвожђа,

Нисам ни од дрвета,

Нисам ни од кривог дрвета.

Када, ако успем, а деси се,

Напишем неки добар текст,

Никако га не пустам одмах у јавност,

Не препустам га урокљивим очима судбине.

То ти је као кад си сам са девојчицом,

Само се гледате.

Уживам у томе, у том тексту,

Замишљам када га пустим,

Како ће реаговати овај,

Како ће реаговати онај,

Брига ме за то,

Само нека мишљења ме занимају,

Остала могу и сам да произведем.

Гледам да ли ми се неко смеје,

Мислим оно, иза леђа,

То највише мрзим,

Када то осетим, побесним и одмах кренем

према кривом дрвету,

Обесио бих тога,

Да, да, што се чудите,

Кажу ми пријатељи,

А када они тако мисле,

можете мислити шта мисле они други,

Мисле да то што хоћу јесте одурно,

А онај његов одвратни смех, као хијена

И то иза мојих леђа,

Тик поред ува, да бих чуо, наравно,

Други разлог и не постоји,

Само да ми кроз уво притисне живац, или мали

мозак,

То им не смета.

Ма пустио бих га тамо на кривом дрвету,

Да ландара изнад оних умрлица,

Људи да бар неку корист од њега имају,

да им пажњу скреће

На оне који су са дрвата сишли

И на оне који су на то фамозно криво дрво

залепљени.

И било би,

Али неће душа.

Ако те којим случајем спопадну бес и љубомора,

Као мене ономад,

Пут је лек.

(Дужина пута је управно сразмерна количини беса.)

А дрво је ту

Само песма да се чека.

Али није оно криво што је криво,

Богме, лепе тренутке сам ту доживео,

Нисам ни приметио да су на њему мртваци

окачени.

Дођем ту, мало постојим,

Гледам са које стране ће наићи песма,

Пролазници као пролазници, пролазе,

Сви некуда журе,

Нико не обраћа пажњу на мене,

Ту сам у тој гужви сâм,

Не видим их, ни они мене не виде,

Само ме очи са слика мртваца нетремице

посматрају,

Њихови уцвељени рођаци или

пријатељи на криво дрво су их попели,

Неке су прикачили рајснеглама,

Неке су залепили селотејпом,

А неке су само натакли на чвор.

Нису сви исти ни када су на дрвету,

Сећате се онога, њега су на крсту.

Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чекам, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем,

Доћи ће она сама.

Требало би.

VII

Дође ми некада да урликнем,

Али нећу да се чуде људи око мене и баш од

мене.

Песма ако је права,

Није штета причекати,

А није ми ни криво,

Није ми ни криво дрво,

Ако је неко не дај Боже кривац,

То ће се открити, кад-тад,

А дрво је ту да се поред њега чека.

VIII

Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.

Од људи се тражи мир.

Мени то смета,

Замислите да се ништа не догађа,

Нећу да будем миран,

Нећу, нећу, нећу,

Нећу и готово!

Ко хоће да буде миран,

Нека се смироше, ја нећу,

Нећу, нећу, нећу,

Чекаћу песму да ми се укаже.

Некима се указао брадоња,

А некима Bloody Mary,

А ја песму чекам!

И не помишљам да се смирим,

Док ми се не укаже.

Он и ја живимо у различитим временима.

Тако, када сам ја чекао песма да ми се укаже,

Њему није било хладно, ни њој,

А ја сам се ту поред кривог дрвета смрзавао.

Он би све то посматрао одозго са висине,

Мртав ладан.

Али Он не мари ни за то ни за мене,

Њему су доктори теологије,

Од Арија на овамо прописивали такво и такво

понашање.

И он се придржава тога,

Иначе би они окрутни епископи,

Предвођени царем нашли другог Бога,

А мене би сви оставили на цедилу,

Да чекам без песме,

Да замишљам како песма и ја летимо,

А зна се и без њега,

Да човек и песма могу да лете,

Ако су заљубљени,

Ако су блесави,

Или ако су нашминкани.

Али нико није луд да лети сам.

Без песме човек је као птица без крила.

Малог је оставио да се игра у песку,

Мора да прави људе,

Не децу, људе од блата.

Заиграо се у песку,

Правећи људе,

У заносу је направио неколико погрешних

потеза,

Није био баш пажљив,

Мали је, немоћан је,

Људи су му се отели,

Почело је размножавање невероватном

брзином.

За тај промашај није кажњен од Бога оца,

Нити је добио пацке од учитеља,

А није ни клечао у ћошку на, као мед жутом,

ацтечком кукурузу.

Децу могу да праве и будале,

А човека могу да праве само прави људи.

XII

За моју песму није марио,

Посве је заборавио,

А ја сам је чекао,

Само да ми се укаже!

Док се он измотавао,

Када је постао Бог,

Чак, почео је да се прави важан

И да редовно игра игре које су му епископи

прописивали,

Њему, а и њима,

Од сабора до сабора,

Некада заједно са царем, а најчешће сами.

Одједанпут, Њему је синуло,

Досетио се да је то уносно,

Да га епископи и цар злоупотребљавају,

Да, свако је радио свој посао.

Брадоња се успротивио,

Разапели су га и попели на дрво,

Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоћу песма да ми се укаже!

XIII

Човек не може да не верује,

Гледаш га како он верује,

Био сам наиван све сам му веровао,

Све док се моја душа није појавила као песма,

Он је нестао, кроз пијавицу се успео

Севало је, грмело је тако снажно и убедљиво

Запамтио сам то,

Цвеће у башти и на тераси потпуно је уништено.

Епископи су га убили и причу су наместили,

У великој књизи, отишао је да би дошао,

Није ли то исто као,

Иди ми, дођи ми,

Не бринем више за њега,

И мртав се сналази.

XIV

Бринем за моју песму,

Бринем да се неко из градског зеленила не

досети,

Да је криво дрво старо, да га треба одсећи,

Или да је дрво засађено на погрешном месту,

Или да је много криво,

Или да је криво насађено.

Кад помислим на песму, а ње нема,

Надолазе ми у великим таласима мучни снови,

Сањам о кривом дрвету.

Замишљам како га односе у деловима,

Како још крвари,

Поворка се отегла,

За камионом на коме је дрво,

Моја песма сва у црном.

За мене није ни важно,

А публика треба да зна,

Годинама треба додавати живот,

Оне нису ништа без живота,

А живот није ништа без песме.

Од песме се човеку заврти мозак,

И ништа га не боли.

Иде тако шумоглав, замишљен, ништа не чује,

Не примећује, није ни уморан, уши усправне,

Као куче када шени, када очекује слаткиш,

Све му је лепо и само га то притиска,

То са песмом.

Али то му годи,

Зато почиње да дозива брадоњу,

Почиње да виче, да риче, да нариче,

Да тужи, да ружи,

Песму да му продужи.

Не живот, песму.

XVI

Киша почиње жешће да пада,

Пробија се кроз густе гране и још гушће лишће

кривог дрвета,

Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња,

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није.

XVII

На кривом дрвету студенти преко умрлица лепе

плакат,

Буне се против државе, хоће песму да им

узме.

Од брадоње су позајмили изанђале пароле,

Иако знају да ни Он ни Дарвин нису били у

праву,

Када су тврдили да се људи лако праве,

Деца можда, мада, и то питање је под сумњом,

Ипак су изабрали њега.

Студенти су то,

Рачунали су на миленијумска искуства лукавих

епископа,

Како би се иначе епископи одржали да којим

случајем то нису били.

Он ће их увести и у следећи миленијум,

А њихова једина обавеза требало би да буде,

Дрво да засаде,

И своју песму да чекају.

XVIII

Време се променило,

Тек негде-негде једва чује се,

Попови, лопови!

Ни Њега нема,

Појављује се на сахрани, па на сахрани,

Људи се крсте, шта ће он ту,

Неки се питају, да ли је то стварно Он,

Тај који је био разапет,

Који је нестао.

Сви они нестану када је густо.

А Њега ево!

Личи на Бога Оца,

Али није Он,

Он је, без сумње.

XIX

Сад је време да поделимо кривицу,

А она није мала,

Одмах ћу узети свој део,

Чекаћу своју песму.

Мало ли је?!

Не плач,

Не, не, не,

Нееееееееееее!

Само је први плач песма,

Све остало је само плач,

А то је друга песма.

Довезли су два камиона,

У онај мањи су потоварили гране

На којима су чворци, вране, врапци, гугутке и

Покоја птица још, ваздан чучале

Ишчекујући да неком студенту испадне

Она последња, и најслађа, мрвица бурека,

Или да изненада почне са колегиницом да се

љуби,

Онако,

Као да их нико не види.

Као да свет не постоји.

А свет као свет, све више је окренут према

звездама.

У већој камиончини је утрпано дебло.

Ко би рекао да ће и њему неко време доакати,

А такорећи до јуче фијакеристи

Коњесу за њега везивали.

Некада, пак, много, много раније,

Под њим се оро вијало,

Седели су људи у хладовини,

Нико му није налазио ману,

ни што је помало криво,

а ни то што није храст.

Свако је ту некога чекао,

Сви су се ту љубили, баш сви,

И они што су отишли у Америку и у Енглеску,

И ми који смо остали овде,

Ево, ја још увек чекам песма да ми се укаже.

И бесним што ми се ови камиони врзмају по

глави.

Као да нису могли нешто друго да одвезу,

Него баш наше дрвце.

А устао сам ноћас,

био сам приправан, напет,

све струне затегнуте,

Широм врата да отворим,

Песма кад наиђе,

Ал' наиђоше проклети камиони.

XXI

Многи се у свету и код нас баве једним старим

математичким проблемом.

Многи узалуд покушавају да открију,

Како им се то десило,

Како су се заљубили.

(Нисам им рекао да је то немогуће!)

Понашају се као дете,

Кад му даш сат,

Прислони га на уво,

Затим покушава да га отвори,

Да му истресе федерчиће, шрафчиће, полугице,

магнет.

Ја не, имам свој магнет,

Једноставно, не чачкам,

Да не бих покварио.

Наслоним се на зид фејса,

Посматрам криво дрво и

Чекам, песма да ми се укаже.

Уживам,

Хвалим Господа,

Сцена да потраје.

XXII

Драга моја,

Пред сам крај ове године

Страшно сам се разболео,

Од љубави.

Да, да,

Знам, нема ми лека.

Не зна се која је гора пошаст

Та или поезија!

Не брини за мене,

Волећу те до краја,

А после ћемо видети

Шта нам је чинити.

The Crooked Tree

People do not know what is the crooked tree.

They regret not knowing it, but they are not trying, either.

They do nothing to improve the hopeless

situation.

Humans, they are.

I usually get up, around five o'clock,

This is no prose I have to skip over a thing or two,

I cannot witter as much as I feel like,

Without hurting anyone.

Let alone kill someone,

I can liquidate that one in question,

But this is not going to be considered a murder.

Simply, you dump him from the FB.

Bathroom, a coffee, and then you jazz around

and then when you start,

You do the texts offhand, but beginning with these you are

obliged to, recensions, periodicals, according to priority.

After that you buzz, buzz like a real buzzer,

Until you land on her, on the right topic.

If you get this, you are on the Pegasus.

And you ride, bro.

You ride and do not let go,

Until a poem appears to you.

Naked.

III

If it doesn't go, and, thank God,

it happens that it doesn't,

It isn't the only day, is it,

And every day a dream,

And they want a new text every day,

As if I, let me not say something rough,

As if I, well, I am not made of iron, either,

I am not wooden, neither,

I am not made from a crooked tree, neither.

When, if I succeed, and it happens,

I write a good text,

I never release it to public at once,

I do not leave it to the malefic eyes of destiny.

It is like when you are alone with a girl,

You only look at each other.

I enjoy in this, in that text.

I imagine how to release it,

How is this one going to react,

How is that one going to react,

I don't care about this,

Only some opinions interest me,

The rest I can produce myself.

I look whether someone is laughing at me,

I think, kind of, behind my back,

I hate that at most,

When I feel that, i get mad and go at once

to the crooked tree.

I would hang that one,

Yes, yes, why are you wondering,

My friends tell me,

And when they think that way,

you may guess what that others think,

They think that what I want is repulsive,

And his disgusting laughter, like a hyena,

And behind my back, at that,

Right next to my ear, so that I would hear it. of course,

Other reason does not exist, either,

Only to step on my nerve, or

cerebellum,

I don't mind that.

Well, I would let him there on the crooked tree,

to sway over these death announcements,

So that people have at least some benefit from him,

to divert their attention

To those which climbed down the tree

And to these on this famous crooked tree, who got

glued to it.

And it would be,

But the soul won't do it.

If, by any chance, the rage and jealousy get hold of you,

Like me a couple of days ago,

The way is easy.

(The length of the way is directly proportional to the quantity of rage.)

And the tree is here

Only a poem is to be waited for.

But it is not it's fault, being crooked,

Well, I experienced some nice moments there,

I didn't even notice that the dead are there on the it,

suspended.

I come here, I stay a little,

I look from which side is a poem going to come.

The passers by, like the passers-by, pass by.

Everyone hurries somewhere,

Nobody is paying attention to me,

I am there in that crowd alone,

I do not see them, and they do not see me,

Only the eyes from the pictures of dead are watching me

without blinking,

Their bereaved next of kin or

friends put them up on a crooked tree,

Some have been appended with drawing pins,

some have been attached with cello-tape,

and some have been only stuck onto a tree knot.

Everyone is not equal on the tree, neither.

Do you remember that one, they hanged him on a cross.

Therey are here every day, and me too.

Everyone is doing his job,

They do nothing,

And it is a poem I am waiting for, here by the crooked tree.

And if it does not appear till late, I wait, wait,

And I consider, knocking at it's window,

But I don't want to frighten it,

A poem is like a doe,

It gets frightened right away

And bolts into the thicket.

I do not want to upset it,

I don't want to call it,

It 'll come by itself.

It should.

VII

I feel like roaring sometimes,

But I don't want people around me to wonder and right because of

me.

A poem, if it is a right one,

It does no harm to wait a bit,

And it is not a fault,

It is not a fault of the tree,

If someone is, God forbid, guilty,

that 'll come to light, sooner or later,

And the tree is there to wait next to it.

VIII

I am waiting for a poem,

And the other ones, I look at them as they hurry somewhere,

They do not wait for anything,

I 'll tell you when the time comes.

I 'll tell you even if they get nailed like the bearded one,

Maybe it is the real speech, that nail.

Maybe it is the first sign, I do not know,

I am waiting,

I am waiting for a poem, and not for the weeping,

The poem I am waiting for,

I am waiting for it to appear.

Peace is demanded from the people.

It bothers me.

Imagine nothing happening,

I won't be peaceful,

I won't, I won't I wont.

I won't, full stop.

Ho wants to be peaceful,

Let him make himself pacific,

I won't. I won't, I won't.

I ll wait for a poem to appear to me.

The bearded one appeared to some,

And Bloody Mary appeared to some others,

And I am waiting for a poem!

And I do not even think of quieting down,

Until it appears.

Him and me, we live in different times,

So, when I waited for the poem to appear to me,

He wasn't cold, and her neither,

And I was freezing here, by the crooked tree.

He would watch all this from above, from the height,

Dead cool.

But he doesn't care neither for it nor for me,

He has been prescribed, from the theology doctors,

From Arius to this day, such and such

behavior.

And he complies with that,

Or these cruel episcopes,

led by the emperor would have found another God.

And they would leave me stranded,

To wait without a poem,

To imagine the poem and me flying,

And it is known even without him,

That a human and a poem can fly,

If they are in love,

If they are silly,

Ar if they are powdered,

But no one is crazy to fly alone.

Without a poem a human is like a bird without wings.

He left the little one to play in the sand,

He has to make the humans,

Not children, humans from mud.

He got carried away playing in the sand.

Making humans,

In his enthusiasm he made a couple of wrong

strokes,

He was not really careful,

He is small, powerless,

The humans have broken away from him,

The multiplication started at an unbelievable

speed.

For that failure he has not been punished by the God the Father,

And he was not caned by the teacher,

And hi did not kneel in the corner on the honey-yellow,

Aztec corn.

Even the fools can make children,

And only the right men can make a human.

XII

He didn't care for my poem,

Has forgotten it, completely.

And I have been waiting for it,

That it appears, only!

While he has been clowning

When he became the God,

He, even, began showing off

And to play the games regularily, the episcopes

prescribed,

To him, and to themselves,

From one council to another,

Sometimes together with the emperor, and mostly alone.

Suddenly, it occured to Him,

He guessed that it is profitable,

That he episcopes and the emperor misuse Him,

Yes, everyone was doing his job.

The bearded one remonstrated,

They crucified him and put him up the tree,

Afterwards they declared him God unanimously,

And I stayed alone next to the crooked tree,

To wait for the poem of my own.

I don't have all the cups in my cupboard,

Just imagine how many He missed,

Greater the person, more cups are missing,

But I do not need His empire,

I only want a poem to appear to me!

XIII

One cannot disbelieve,

You look at him as he believes,

I was naive i believed him everything,

Until my soul appeared like a poem,

He disappeared, climbed through a waterspout

It flashed and thundered so powerfully and convincingly

I remember that,

The flowers in the garden and on the balcony was completely destroyed.

Episcopes killed him and spun a story,

In the great book, he went in order to come.

Isn't that the same as

skimble-scamble and then ramble,

I do not worry for him anymore,

He manages, even dead.

XIV

I am worrying about my poem,

I worry that someone from the city's park administration does not

come to the idea,

That the tree is old, that it should be felled,

Or that it has been planted in a wrong place,

Or that it is too crooked,

Or that the tree has been framed.

When I think of a poem, and it is not there,

Bad dreams approach me in great waves ,

I dream about the crooked tree.

I imagine they carry it off in parts,

As it still bleeds,

The column stretches long

Following the truck with the tree,

My poem, all in black.

I am not important,

And the public should know,

To the years, the life should be added,

They are nothing without life,

And the life is nothing without a poem.

From a poem, one's brain spins,

And nothing hurts him.

He goes like that, with a forest-head, in his thoughts, hears nothing,

He doesn't notice, isn't tired either, ears straight,

Like a dog when he is asking, expecting a sweet,

To him, everything is nice, and only thing pressing down on him,

Is that with the poem.

But it pleases him,

That is why he begins invoking the bearded one,

He starts shouting, roaring and lamenting,

Accusing, scolding,

To extend his poem.

Not the life, the poem.

XVI

The rain begins to fall more intensely,

It is getting through the thick branches and even thicker leaves of the

crooked tree,

I am looking through the window into the distance,

I wait for a poem to appear,

It usually comes with the spring,

Donning the dresses in cheerful colors,

It is not stuffy like an Englishwoman,

It is not freckled,

It is not haughty,

It is not.

XVII

On the crooked tree, over the death announcements,the students are applying a

poster .

They rebel against the state, it wants to take the poem away

from them.

They borrowed the worn out slogans from the bearded one,

Even if they know that neither him nor Darwin were

right,

When they claimed that it's easy to make humans,

Children maybe, although, even that point is questionable,

Still, they have chosen him.

The students, they are.

They counted on the millennial experience of the cunning

episcopes,

How would the episcopes hold their own, if they have not been like that,

by some chance.

He is going to bring them into the next millennium,

And their only obligation should be,

To plant a tree,

And to wait for their poem.

XVIII

The times have changed,

Only here and there is to be heard, very quietly,

Priests, thieves!

He does not appear, either.

He appears from a burial to a burial,

The people cross themselves, what is he doing here,

Some ask themselves, is that really Him,

That crucified one,,

Who disappeared,

All of them disappear when the things go rough.

And here He is!

Looks like the God the Father,

Bit it is not HIm,

He is, without doubt.

XiX

Now it is time to divide the guilt,

And it is not a small one,

I am going to take my part at once,

I 'll wait for my poem.

Is it too little?

Not the crying,

No, no, no,

Noooooooooooo!

Only the first cry is a poem,

Everything else is only crying,

And that is another poem.

They brought in two trucks,

They loaded the branches in to the smaller one,

On which the starlings, crows, sparrows, doves and

some other bird or two, as well, squatted all day long,

waiting for a student to drop this last and sweetest crumb of a meat pie,

Or, with a girl student, to suddenly start

kissing.

Just like,

No one sees them.

Like the world does not exist,

And the world like the world, evermore, it is turned to the

stars.

In the bigger brute of a truck, the trunk has been put away.

Who would have said, that some time would bring it's end, as well,

And so to say, until yesterday, the coach drivers

Have tied their horses to it.

Once upon the time, much, much earlier,

A round dance winded under it,

People sat in the shadow,

No one found anything wrong with it,

Neither for being slightly crooked,

Nor for not being an oak,

Everyone kissed here, really everyone,

Even these who went to America and England,

And we who stayed here,

Here Ia am still waiting for a poem to appear to me,

And I am raging because these trucks keep coming to my

head.

As if they couldn't drive away something else ,

And not our tree exactly,

And I got up this night,

I was ready, tense,

All strings taut,

To open the door widely,

When the poem comes,

But the damned trucks came.

XXI

Many in the today's world are dealing with an old

mathematical problem.

Many are trying in vain, to discover,

How did it happen to them,

How did they get in love,

(I didn't tell them it is impossible!)

They act like a child,

When you give a watch to him,

he presses the watch on the ear,

Then he tries opening it.

To spill out the little springs, screws, levers,

the magnet.

I don't, I have got my magnet.

Simply, I do not tinker,

In order not to break it.

I lean on the FB-wall ,

I watch the crooked tree and

I wait, for a poem to appear.

I enjoy,

I praise the Lord,

let the scene last longer.

XXII

My dear,

Just before the end of this year,

I fell ill, badly,

From love.

Yes, yes,

I know, no cure for me.

One doesn't know which calamity is worse,

This one or the poetry!

Do not worry about me

I ll love you till the end,

And afterwards we shall see,

What should we do.

Translated by Slobodan Cekic

<3 Za Meju