Zalazak sunca

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија, 

Сва река крвава од вечерњег жара; 

Још подмукли пожар као да избија 

Иза црне шуме старих четинара. 

Негде у даљини чује се да хукти 

Воденички точак промукнутим гласом; 

Дим и пламен ждеру небо које букти, 

А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече... И мени се чини 

Да негде далеко, преко трију мора, 

При заласку сунца у првој тишини, 

у блиставој сенци смарагдових гора — 

Бледа, као чежња, непозната жена, 

С круном и у сјају, седи, мислећ на ме... 

Тешка је, бескрајна, вечна туга њена 

На домаку ноћи, тишине и таме.   

Пред вртовима океан се пружа, 

Разлеће се модро јато галебова; 

Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа 

Шумори ветар тужну песму снова. 

Упртих зеница према небу златном, 

Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, 

Докле она плаче; а за морским платном, 

Изнемогло сунце залази, полако.

И ја коме не зна имена ни лица, 

Све сам њене мисли испунио саде. 

Верност се заклиње с тих хладних усница... 

Као смрт су верне љубави без наде! 

Вај, не реците ми никад: није тако, 

Ни да моје срце све то лаже себи, 

Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, 

И никад се више утешио не би.