Tamnica

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja

s nevinih daljina, sa očima zvezda

i sa suzom mojom što nesvesno sija

i žali, ko ptica oborena gnezda.

To je onaj život gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

nepoznat govoru i nevolji ružnoj

i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

i da nosim oblik što se mirno menja;

i da nosim oblik, san lepote, veče

i tišinu blagu ko dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,

da se stvara nebo i svod ovaj sada

i prostor, trajanje za red stvari sviju,

i da moja glava rađa sav svet jada,

i da beže zvezde iz mojih očiju,

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

mesta i daljine i vezuju jave;

i sad tako žive kao biće moje,

nevino vezane za san moje glave.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

za hod mojih nogu i za život reči;

i tako je snaga u meni postala

snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.

I sa suzom mojom, što mi i sad sija

i žali k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.

zakovan na zemlju što životu služi,

da okrećem oči daljinama sivim,

dok mi venac snova moju glavu kruži.

Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.

I noći, i voda i da slušam biće

i duh moj u svemu kako moćno spava.

ko jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,

očiju što zovu kao glas tišina,

kao govor šuma, kao divna draga

izgubljenih snova, zaspalih visina,

I očiju, što ih vidi moja snaga.