Sveti Sava

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira

na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?

“Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,

Sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,

klonulo je moje telo, umorne su moje noge –

al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,

da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,

i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.

Otvor’te mi, časni oci, manastirska teška vrata,

i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…”

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu

i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.

A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,

sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,

i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.

Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,

ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.

Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,

a kroz suze prošaputa: “Primamo te, milo čedo.”

Vekovi su prohujali od čudesne one noći, –

vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći –

al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,

jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava.