Ruka
Pука И границе смо бoлa прешли! Сада
вихори смрти сакривају путе...
С ледених гора лед на срце пада...
Небеса празна, замрзнута, ћуте.
На свежем вису дршће, догорева
Сунце, ко свећа мртвацy крај главе...
Још само оста душа, да загрева
сан који лебди над ужасом јаве!..
Крај уске стазе, на леденом брегу,
као Прометеј кога судба прокле,
сам српски војник издише у снегу,
упирућ' поглед пут сунца... И докле
кроз вихор слази и последња чета
са мртве страже заштитнога пука,
и сунце гасне... врх дебела смета
остаје сама, издигнута рука.
The Hand
We even crossed the borders of pain!
Now storms of death conceal the route
Ice bears down; the spirit fights in vein
As empty skies sit frozen, mute.
The cold peaks catch the sun's last beam,
Like a candle by a dead man's head
The soul alone remains to warm the dream
Which floats above the swathes of dead.
By the narrow path on the frozen mound,
Like Prometheus damned by his fate,
A Serb soldier expires without sound
Gazing up as the sun abates
As the last troop pushes through the storm
Having made its bold last stand
Darkness falls upon the frozen form,
There remains: one lone, raised hand.
Ruka
I granice smo bola prešli! Sada vihori smrti sakrivaju pute... S ledenih gora led na srce pada... Nebesa prazna, zamrznuta, ćute. Na svežem visu dršće, dogoreva Sunce, ko sveća mrtvacy kraj glave... Još samo osta duša, da zagreva san koji lebdi nad užasom jave!.. Kraj uske staze, na ledenom bregu, kao Prometej koga sudba prokle, sam srpski vojnik izdiše u snegu, upiruć' pogled put sunca... I dokle kroz vihor slazi i poslednja četa sa mrtve straže zaštitnoga puka, i sunce gasne... vrh debela smeta ostaje sama, izdignuta ruka.
