Svetli grobovi

Светли гробови Бејасте ли, браћо моја млада, 

Да л' бејасте ви на гробљу када, 

Ај' на гробљу, на голему? 

— Та увек смо ми на њему. 

Гробље ј' земља ком се ходи; 

Гробље ј' вода ком се броди; 

Гробље — врти и градине; 

Гробље — брда и долине, 

Свака стопа: 

Гроб до гроба. 

Гробље ј' спомен доба свију, 

Гробље — књиге што се штију, 

Повесница свих земаља, 

Староставник цара, краља. 

И читуља виших слика 

Избраника, мученика, 

Од почетка памтивека, 

Све ј' то гробље — 

Ал' је и колевка. 

Нема броја ни имена 

У висини звездам' свима, 

Камол' броја и спомена 

У земљици гробовима! 

Милионе прогутала ј' тама, 

Црна тама многих тисућлећа, 

Нико их се више и не сећа, 

— Но погдеком увек гори свећа. 

Ил' је свећа, ил' је име светло, 

Ил' су дела која се не гасе, 

Па редове недогледног гробља 

Својим зраком красе. 

Ти гробови, 

Стари, нови, 

Они сјају 

Сваком нараштају — 

Кад се умље у прошлост удуби 

У тамнини да се не изгуби; 

Кад се пустиш у давнине свете 

У давнине и свете и клете, 

Да ти мис'о пута не помете. 

То су ватре догласнице, 

Пружајућ' се из даљних еона 

У поворци оној дугој — 

Достављајућ' једна другој 

Струјом која напред лети, 

Тежећ' само једној мети. 

Па се тако светли млази - 

Па се виде светли трази 

Једног духа разних доба, 

Духа коме нема гроба. 

— У гроб само сруши кости, 

Стресе пеп'о кој' му смета 

Бржем бују виша лета 

К узвишеној будућности. 

Ко с' осврне да погледи 

Бистрим оком и погледом 

На гробове ове светле, 

Повеснице дугим редом, 

Мора чути како ј' живо, 

Кроз векове, кроз маглину, 

Дед унуку, отац сину, 

Борац борцу довикив'о: 

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!” 

„Што не могох — ти ћеш моћи!” 

„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!” 

„Што ја почех — ти продужи!” 

„Још смо дужни — ти одужи!” 

То су збори, то су гласи 

Којима се прошлост краси, 

Што продиру кроз свет мрачни 

Са гробова оних зрачни', 

Спајајући громким јеком 

И Божанском силом неком, 

Спајајући век са веком 

И човека са човеком. 

Око сваког светлог гроба 

(Баш к'о горе око звезда) 

Повесница прича ово: 

Хватало се неко коло, 

Коло младо, коло ново, 

Нове клице стара нада, 

Ново цвеће стабла стара, 

Душе чисте, срца млада, 

Наследници светог жара; — 

Ту се слег'о живот млади 

Да се с гробом разговара. 

„И ти паде, драги брате!” 

— „Нисам, децо, вас док траје!” 

„Је л' ти борба била тешка?” 

— „Покушајте, милина је!” 

„Шта си хтео? — куд си пош'о?” 

— „Тамо куд се стићи мора!” 

„Зар је вера тако јака?” 

— „Увек јача од злотвора!” 

„Мало нас је кој' би смели” — 

— „Ал' вас јака сила креће!” 

„Зар ко може стићи цели?” 

— „Ко посумња никад неће!” - 

„А ко беху они диви 

Који су те напред звали, 

Који су те ојачали, 

Који су ти крила дали?” 

— „То бејаху идеали! 

Без њих нема више лета 

Над облаком мрака густа, 

Без њих би се малаксало, 

Без њих би се брзо пало, 

Свет би био гроб без цвета, 

живот празан — младост пуста!” 

Око сваког светлог гроба 

Прикупљ'о се живот нови, 

Наследници светлог жара, 

Купили се соколови, 

Пијућ' душом светле зраке. — 

Јест. тако је, браћо драга, 

Ти гробови нису раке, 

Већ колевке нових снага! 

И вама је, јаој, пао 

Стегоноша дичног стега, — 

Ал' је син'о гробак нови, — 

Ви стојите око њега. 

Ту погледа брат на брата, 

П' онда горе, п' онда у се; 

Груди дршћу, уста ћуте, 

Али душе разум'у се. 

Да л' то снага ниче нова? — 

— Даруј, Боже, благослова, 

Да вас здружи братска слога, 

Заветнике који с' купе 

Око гроба Ђуринога! 

~ КРАЈ ~ 

1879. г. 

Декламовано на поселу које су приредили ђаци Више гимназије београдске 25. јануара 1879. г. у корист породице Ђуре Јакшића.

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,

Da l' bejaste vi na groblju kada,

Aj' na groblju, na golemu? 

— Ta uvek smo mi na njemu. 

Groblje j' zemlja kom se hodi; 

Groblje j' voda kom se brodi; 

Groblje — vrti i gradine; 

Groblje — brda i doline, 

Svaka stopa: 

Grob do groba. 

Groblje j' spomen doba sviju, 

Groblje — knjige što se štiju, 

Povesnica svih zemalja, 

Starostavnik cara, kralja. 

I čitulja viših slika 

Izbranika, mučenika, 

Od početka pamtiveka, 

Sve j' to groblje — 

Al' je i kolevka. 

Nema broja ni imena 

U visini zvezdam' svima, 

Kamol' broja i spomena 

U zemljici grobovima! 

Milione progutala j' tama, 

Crna tama mnogih tisućleća, 

Niko ih se više i ne seća, 

— No pogdekom uvek gori sveća. 

Il' je sveća, il' je ime svetlo, 

Il' su dela koja se ne gase, 

Pa redove nedoglednog groblja 

Svojim zrakom krase. 

Ti grobovi, 

Stari, novi, 

Oni sjaju 

Svakom naraštaju — 

Kad se umlje u prošlost udubi 

U tamnini da se ne izgubi; 

Kad se pustiš u davnine svete 

U davnine i svete i klete, 

Da ti mis'o puta ne pomete. 

To su vatre doglasnice, 

Pružajuć' se iz daljnih eona 

U povorci onoj dugoj — 

Dostavljajuć' jedna drugoj 

Strujom koja napred leti, 

Težeć' samo jednoj meti. 

Pa se tako svetli mlazi - 

Pa se vide svetli trazi 

Jednog duha raznih doba, 

Duha kome nema groba. 

— U grob samo sruši kosti, 

Strese pep'o koj' mu smeta 

Bržem buju viša leta 

K uzvišenoj budućnosti. 

Ko s' osvrne da pogledi 

Bistrim okom i pogledom 

Na grobove ove svetle, 

Povesnice dugim redom, 

Mora čuti kako j' živo, 

Kroz vekove, kroz maglinu, 

Ded unuku, otac sinu, 

Borac borcu dovikiv'o: 

„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!” 

„Što ne mogoh — ti ćeš moći!” 

„Kud ja nisam — ti ćeš doći!” 

„Što ja počeh — ti produži!” 

„Još smo dužni — ti oduži!” 

To su zbori, to su glasi 

Kojima se prošlost krasi, 

Što prodiru kroz svet mračni 

Sa grobova onih zračni', 

Spajajući gromkim jekom 

I Božanskom silom nekom, 

Spajajući vek sa vekom 

I čoveka sa čovekom. 

Oko svakog svetlog groba 

(Baš k'o gore oko zvezda) 

Povesnica priča ovo: 

Hvatalo se neko kolo, 

Kolo mlado, kolo novo, 

Nove klice stara nada, 

Novo cveće stabla stara, 

Duše čiste, srca mlada, 

Naslednici svetog žara; — 

Tu se sleg'o život mladi 

Da se s grobom razgovara. 

„I ti pade, dragi brate!” 

— „Nisam, deco, vas dok traje!” 

„Je l' ti borba bila teška?” 

— „Pokušajte, milina je!” 

„Šta si hteo? — kud si poš'o?” 

— „Tamo kud se stići mora!” 

„Zar je vera tako jaka?” 

— „Uvek jača od zlotvora!” 

„Malo nas je koj' bi smeli” — 

— „Al' vas jaka sila kreće!” 

„Zar ko može stići celi?” 

— „Ko posumnja nikad neće!” - 

„A ko behu oni divi 

Koji su te napred zvali, 

Koji su te ojačali, 

Koji su ti krila dali?” 

— „To bejahu ideali! 

Bez njih nema više leta 

Nad oblakom mraka gusta, 

Bez njih bi se malaksalo, 

Bez njih bi se brzo palo, 

Svet bi bio grob bez cveta, 

život prazan — mladost pusta!” 

Oko svakog svetlog groba 

Prikuplj'o se život novi, 

Naslednici svetlog žara, 

Kupili se sokolovi, 

Pijuć' dušom svetle zrake. — 

Jest. tako je, braćo draga, 

Ti grobovi nisu rake, 

Već kolevke novih snaga! 

I vama je, jaoj, pao 

Stegonoša dičnog stega, — 

Al' je sin'o grobak novi, — 

Vi stojite oko njega. 

Tu pogleda brat na brata, 

P' onda gore, p' onda u se; 

Grudi dršću, usta ćute, 

Ali duše razum'u se. 

Da l' to snaga niče nova? — 

— Daruj, Bože, blagoslova, 

Da vas združi bratska sloga, 

Zavetnike koji s' kupe 

Oko groba Đurinoga! 

~ KRAJ ~ 

1879. g.

Deklamovano na poselu koje su priredili đaci Više gimnazije beogradske 25. januara 1879. g. u korist porodice Đure Jakšića.