Ponoć mene

ПОНОЋ МЕНЕ

Заспати или умрети…

Или се претворити у сунцокрет…

Да ли је она икада и била…

Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти.

Ја сам их покретао и нисам разликовао

Да ли имају везу какву још са косом њеном,

Или са очима,

Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.

Тако често смо се свлачили као ведар дан.

И чини ми се да нема места на свету

Где нисмо заједно били.

Мртва си, а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…

Та знаш ли како си обећала

Чешће да ћеш се мени јављати…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,

Можда су очи моје неспособне да те виде.

Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!

Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:

Зовнеш ли ме

Осетим и дах твој и мирис предсмртни,

Тамо где се надао не бих,

И срце ми је још способније

За откуцавање тајних знакова духа,

Духа или друге материје.

Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе,

И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета,

У зеленој кошуљи

Преврнутим очима.

Ал` ми још дошла ниси,

И беше као равнодушна

Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучиш се дуго у тој ноћи,

Један ми човек, сељачки одевен, исприча,

У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,

Да има неко што додир наш спречава,

И што до мене ниси допутовала.

Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју

Да тог ћу духа полако убити из пушке,

Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гробом твојим,

ликом и косом црном твојом,

И цветом сасушеним који беше око твоје главе

на одру кад у недра ти приложих слику своју,

А цвет се прихвати рукава мог:

То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:

Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

Бар сад не бринем бриге сиротињске,

Јаднице моја!

Целог дана оног дана узалуд тражих паре,

И кад ти дођох - мртвој ти дођох…

Велика патнице моја,

Крваво те поздрављам.