Crna rotkva
Црна ротква
Рендам црну роткву
док напољу
пада
ситан снег,
вејем љуткасте, беле пахуље
на даску од бамбусовог дрвета
а оне прште и на оно на шта не би смеле:
на сто, столице, кухињски под, руке.
Кад посечем прст
кап крви
упије белина.
Бог и ја, упослени сличним,
у јединству трајне разлике:
он без расипања пријатне љутине,
ја без једне капи крви
која љутину блажи
а да тога нисам ни свесна.
И тако, рендамо дуго
и једно и друго,
и једно друго,
док нас не савлада
ипак, увек иста
глад.
А напољу, мећава
изван нас одавно траје
и тако лако,
без икакве бриге,
помете сваки
па и заједнички
праг.
Black Radish
I grate a black radish
as God grates snow,
I rub the spicy flakes
on the bamboo cutting board
they shoot onto the table,
the chairs, the kitchen floor, my hands.
I cut my finger
the whiteness
soaks up the blood.
God and I grate
in unison: He without losing
any delightful zest,
and I minus a few drops of blood
soothing a heat
I'm oblivious to.
So we grate,
He and I,
and grate one another,
until exhausted
by the same
hunger.
Outside, the blizzard
howls, with ease
and without a care,
buries our
mutual
threshold.
(Translated from the Serbian by Steven and Maja Teref)