Crna rotkva

Црна ротква

Рендам црну роткву

док напољу

пада

ситан снег,

вејем љуткасте, беле пахуље

на даску од бамбусовог дрвета

а оне прште и на оно на шта не би смеле:

на сто, столице, кухињски под, руке.

Кад посечем прст

кап крви

упије белина.

Бог и ја, упослени сличним,

у јединству трајне разлике:

он без расипања пријатне љутине,

ја без једне капи крви

која љутину блажи

а да тога нисам ни свесна.

И тако, рендамо дуго

и једно и друго,

и једно друго,

док нас не савлада

ипак, увек иста

глад.

А напољу, мећава

изван нас одавно траје

и тако лако,

без икакве бриге,

помете сваки

па и заједнички

праг.

Black Radish

I grate a black radish

as God grates snow,

I rub the spicy flakes

on the bamboo cutting board

they shoot onto the table,

the chairs, the kitchen floor, my hands.

I cut my finger

the whiteness

soaks up the blood.

God and I grate

in unison: He without losing

any delightful zest,

and I minus a few drops of blood

soothing a heat

I'm oblivious to.

So we grate,

He and I,

and grate one another,

until exhausted

by the same

hunger.

Outside, the blizzard

howls, with ease

and without a care,

buries our

mutual

threshold.

(Translated from the Serbian by Steven and Maja Teref)