Pesma (1)

U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,

I lagano sve se gubi, izumire i propada,

I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;

Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:

Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;

Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota.

Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,

Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,

I čađ pada, i figure i konture razne niže,

I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka,

Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;

Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,

Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.