Iskrena pesma

Искрена песма

O склопи усне, не говори, ћути,

Остави мисли нек се бујно роје,

И реч нек твоја ничим не помути

Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје

Забрекћу новим, заносним животом,

Да заборавим да смо ту нас двоје

Пред величанством природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело

Поново падне у обичну чаму,

И живот нов и надахнуће цело

Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада

Отужну песму о љубави, како

Чезнем и страдам и љубим те, мада

У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда

Слушати радо ове речи лажне,

И захвалићеш богу што те сазда,

И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива

Како се спушта нема полутама,

Ти нећеш знати шта у мени бива —

Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме

Обузме целог силом коју има,

И сваки живац растресе и надме,

И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,

Кад затрепери цела моја снага,

Нека те срце моје благосиља.

Ал не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,

Остави душу нек спокојно снива,

Док крај нас лишће на дрвећу жути

И тама пада врх заспалих њива.

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,

Ostavi misli nek se bujno roje,

I reč nek tvoja ničim ne pomuti

Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim, zanosnim životom,

Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,

I život nov i nadahnuće celo

Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu о ljubavi, kako

Čeznem i stradam i ljubim te, mada

U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,

I zahvalićeš bogu što te sazda,

I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

Kako se spušta nema polutama,

Ti nećeš znati šta u meni biva —

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,

I svaki živac rastrese i nadme,

I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja.

Al ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,

Ostavi dušu nek spokojno sniva,

Dok kraj nas lišće na drveću žuti

I tama pada vrh zaspalih njiva.