Vizantija 2

Bизантија

Стратег над картом, и законодавац, И златни песак у клепсидри; зрелост У очима деце, и мудрост у игри Под кипарисом, где кратки пламен траве Лиже с камена слова која ваздух Понавља напамет;       и кубета у јари Поднева тешког од понављања; море На прагу града, и снег на граници Исписан траговима; мешају се вучји Са туђинским. Печат на писмо, У прстену је покрет мртве руке. На зидовима путују поворке У вечну славу тренутка без међа; Пчела над цветом зуји старост, звезда Крилату сенку спушта као сидро У плитко море. Наставља се битка.  Издржати самоћу, без накнадне Резмене сјаја за невиност, без тачке У свечаној и тешкој реченици. Језик, све више неразумљив, слави Покрет који га роди, удаљен У центар чистог, изгубљеног круга. Ветар на границама; искре се Дуги ртови копаља у мору поподнева.  Стратег над картом, писар над исправом О покушаном трајању. У грму купине Горе очи василиска; ловац Опрезно миче огледало, све више Уморан од пажње; језик змије И креста петла, и коначан поглед Очи у очи, као чудна правда На крају наметнутог искушења.  Стражар на градским вратима се крсти Покретом који не зна последице. У ноћи ланци затварају луку И гори жижак у царевој соби. И Пантократор у злату калоте У величини чисте одсутности Понавља покрет суштог благослова.  А ноћ да буде дужа од свих ноћи, И власт да њена траје преко мере Већ изгубљене у рачуну битке:  Кад зрелост врати поглед својој слици Опасној без огледала, без варке, Ко прва звер у своме првом јутру.

Byzanz 2

Über der Karte der Stratege, der Gesetzgeber auch,

Und goldener Sand in der Wasseruhr;

                                                Reife

In den Augen der Kinder, und Weisheit im Spiel

Unter der Zypresse, wo die kurze Grasflamme

Vom Stein die Worte ableckt, welche die Luft

Auswendig zitiert;

                    und die Kuppel in der Glut

Des vom Wiederholen schwer gewordenen Mittags; das Meer

An der Schwelle der Stadt, und der Schnee an der Grenze

Voll ausgeschriebener Spuren; es mischen sich jene der Wölfe

Mit jenen von Fremden. Der Sigel auf dem Brief,

Im Ring eingefroren die Bewegung der toten Hand.

Auf den Wänden reisen Karawanen

In den ewigen Ruhm des Augenblicks ohne Begrenzung;

Die Biene über der Blume summt das Alter, der Stern

Lässt den geflügelten Schatten wie einen Anker

Ins flache Meer sinken. Die Schlacht setzt sich fort.

Der Einsamkeit standhalten, ohne einen späteren

Umtausch des Glanzes gegen Unschuld, ohne Punkte

Im feierlichen und schweren Satz.

Die Sprache, immer unverständlicher, rühmt

Die Bewegung, welche sie gebar, weit fort

Ins Zentrum des reinen, verlorenen Kreises hinein.

Der Wind an den Grenzen; es funkeln

Die langen Speer-Erdzungen im Nachmittagsmeer.

Über der Karte der Stratege, der Schreiber über der Urkunde

Vom versuchten Weiterbestehen. Im Brombeerstrauch

Brennen die Augen des Basilisk; der Jäger

Bewegt behutsam den Spiegel, immer

Müder von der Vorsicht; die Zunge der Schlange

Und der Hahnenkamm, und der endgültige Blick

Auge in Auge, wie eine seltsame Gerechtigkeit

Am Ende der auferlegten Versuchung.

Der Wächter an den Stadt-Toren bekreuzigt sich

Mit einer Bewegung, die keine Konsequenzen kennt.

In der Nacht schließen die Ketten den Hafen

Und es brennt das Nachtlicht im Zarenzimmer.

Und der Pantokrator im Gold der Kalotte

In der Größe der reinen Abwesenheit

Wiederholt die Bewegung des wahrhaftigen Segens.

Und möge die Nacht länger als alle Nächte sein

Und möge ihre Herrschaft über alle Maßen andauern

Bereits verloren im Kalkül der Schlacht:

Da die Reife ihrem Abbild den Blick erwidert,

Dem ohne Spiegel, ohne List gefährlichen,

Wie das erste Raubtier an seinem ersten Morgen.

(Ins Deutsche übertragen von Cornelia Marks. Mit Dank an Igor Jović für die Unterstützung; Source: lyrikline)

ВИЗАНТИЯ II

Стратег над картой устанавливает закон;

Золотой песок в клепсидре;

глаза

Детей как у взрослых, и мудрость в игре

Под кипарисом, где крошечное пламя травы

Слизывает с камня буквы, которые воздух

Учит наизусть;

и купола в зное

Полудня, тяжелого от самоповтора; море

У порога города, и снег на границе,

Изрисованный следами: смешались волчьи

С чужеземными. Печать на письме,

В кольце – движение мертвой руки.

На стенах – тени движения

Мгновения в вечную славу;

Пчела над цветком жужжит про старость, звезда

Опускает крылатую тень, как якорь,

В мелкое море. Продолжается битва.

Вытерпеть одиночество, без расплаты

За обмен сияния на невинность, без точки в конце

Торжественного и тяжелого предложения.

Язык, и дальше становящийся непонятным,

Прославляет движение, которое создало его, удаляясь

В центр чистого, потерянного круга.

Ветер у границ; длинный мыс

Искрится копьем в полуденном море.

Стратег над картой, писарь над свидетельством

О попытке продлиться. В неопалимой купине

Горят глаза василиска. Охотник

Осторожно сдвигает зеркало,

Уставшее от внимания; язык змеи

И гребень петуха, и окончательный взгляд

В глаза человека, подобный необычной правде

Заканчивающегося искушения.

Часовой у городских ворот крестится

Движением, которое не знает последствия.

Порт на ночь закрывают цепями

И горит лампада в царской комнате.

И Пантократор в золоте калота

В величии чистого отсутствия

Повторяет благословенное движение.

И ночь, чтобы стала длинней всех ночей,

И власть ее чтобы длилась и длилась

Над уже проигранным в итоге сражением:

Когда зрелость вернет себе взгляд,

Опасный без зеркала, без обмана, Как первый зверь в свое первое утро.

(Перевёл с сербского Андрей Сен-Сеньков; Source: lyrikline)