Човек и његов пас

Кривудавим прашњавим путем ишли су човек и његов пас. Умор их је толико савладао да су једва корачали. Одједном угледаше диван призор.

Лепу капију са ниском оградом, а иза ње ливаду пуну разнобојног цвећа.

- Шта је ово? – упита човек чувара који је седео на улазу.

- Ово је Рај. Ти си умро и сад можеш у миру да се одмориш.

- Има ли ту воде?

- Има колико ти душа жели. Има и фонтана и базена.

- Јел може нешто и да се поједе?

- Све што пожелиш.

- А за мог пса, има ли нешто?

- Жао ми је, али псима није дозвољен улаз. Ти уђи, а он мора остати испред врата.

Кад то чу, човек само уморно одмахну руком и настави пут. Пас је ишао за њим. После неког времена опет им се указа диван призор. И ту је на улазу седео чувар.

- Јако сам жедан, има ли код вас воде?

- Уђи слободно, у дворишту је извор.

- А мој пас? И он је жедан!

- Може и он. Поред извора видећеш појилицу за животиње.

- Гладан сам.

- Добићеш вечеру.

- А мој пас?

- Биће нешто и за њега, не брини.

- Које је ово место?

- Ово је Рај!

- Како сад опет Рај. Већ смо били на једном месту за које су нам рекли да је Рај.

- Слагали су вас. Тамо је Ад – пакао. Оно што сте видели на улазу су само кулисе.

- Ако је тако, зашто ви трпите њихове лажи?

- Зато што нам користе, јер до правог Раја долазе само они који не напуштају своје пријатеље.