Прво Бадњак

Почело се смркавати.

На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество Твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева!… И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу Божићњу пјесму…

А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму… Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га… И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога…

- Нама к'о да и није Божић – вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. – Трећа је година, како га не славимо… Еј, пуста кућо моја!

Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима…

А стари настави:

- А прије, прије мој Божић био бољи, нег' туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к'о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к'о да летим. И лијепо сам слуш'о онда, како ме анђели Божји милују крилом по образу и к'о да ме љубе… И тада ти запјевам Рождество да сва кућа звони!… Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима… Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к'о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу… И тада па'нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у 'вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к'о јек оних звона црквених… А сад…

Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.

Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва доније-ше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па – платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и – умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.

Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и подстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.

Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала "Добар вече" звонкији него обично.

- Ђе си била? – запита стари и погледа је пажљивије.

- У шуми.

Стари зину.

- У шуми?

- Ја… Отишла сам, да усијечем бадњаке.

Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.

- Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? – промуца стари.

- Нама – одговори она мирно. – Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке…

И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.

Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:

- Ама шта ти то мени кажеш?

- Мој Раде хоће вечерас да те обесели.

Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.

- Сад знам… Сад све… Сад…

И узе јој малога и као вјетар истрча напоље. Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.

- Мајко, поспи унука шеницом!

Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи…

- Слетна веце – протепа мали и запе.

- И сјутра Божић и сви дани по Божићу! – настави ста-ри, некаквим надземаљским гласом.

Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу. Унесоше два бадњака.

А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.

- Пјевај Рождество! – рече маломе.

- Лоздество… – поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави.

Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.

- Здрав си ми ти – рече затим, окренувши се маломе. – Здрав си, снаго моја!… Срећо моја!… Пуна кућо моја!…

Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди…

Најпошље као да се освијести. Отра сузе.

- А шта ћу плакат' данас? – рече. – Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала?… Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!

Па се окрену старој.

- Бабо! Ходи и ти загрли унука!… Сад нам није кућа пуста… Нисмо више самохрани!… Има нам ко бадњаке превеселити.

И пружи малога старици.