Дечја Нова година
Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама.
Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака, баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са Деда Мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих му-штерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм "Чудо из 34. улице"?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада, је л' тако мама, – говорио је усхићено – стала иза Деда Мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли…
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше крст.
- Оно је наша јелка, зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.
Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине! – рече му, прибравши се. – За ту звезду не треба новац. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да бисмо је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш, зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо! Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Је л' да да је наша, дечија Нова година, лепша од оне Деда Мразове?
- Непојмљиво лепша, непојмљиво! – одговараше мајка, придижући се.
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе.