Исток и Запад

Једног дана ходаше два филозофа, први с Истока а други са Запада, низ цесту која је пролазила преко зеленог пропланка у шуми. Да скрате време, дискутоваше они о многим стварима, кад наједном угледају посебно леп цвет како расте тик уз пут.

- Какав прекрасан цвет! – ускликнуше обојица, дивећи се лепоти његовог цвата.

- Каква ли је тајна те лепоте? Шта је то што чини тај цвет тако лепим? – помисле обојица и одмах почеше дискусију.

- Лепота нечега је у укупности – рече филозоф са Истока. – Зато лепоту можемо истински спознати тек кад спознамо све аспекте оног што је лепо.

Нато он пажљиво осмотри цвет са свих страна, спусти се на све четири да би удахнуо његов мирис, те рукама лагано пређе преко латица и напокон окуси полен који је заостао на његовим прстима.

- Сад спознајем овај цвет – рече он, задовољно се смешкајући.

- Не слажем се – одговори филозоф са Запада. – Спознао си тек површну истину цвета, али његова коначна истина ти још увек измиче.

На то се сагне, убере цвет и однесе га својој кући.

Након пар дана, сретну се два филозофа опет, и Источњак упита Западњака:

- И? Јеси ли открио коначну истину цвета?

- Јесам! – одговори он задовољно. – Помно сам проучио цвет и схватио све његове мистерије. Отопивши његове латице, сазнао сам тајну његове боје! Отворивши његову стељку, сазнах тајну његовог раста! Распршивши његов полен, увидех тајну његовог мириса! Сад уистину могу рећи да сам спознао цвет.

- Који цвет? – рече Источњак.