Дечак и јабука
Било једно стабло јабуке, које је веома волело једног дечака. Свакога дана малишан је од јабуковог лишћа правио круну и играо се шумског цара. Кад би се уморио, легао би се у сенку дрвета. У јесен је брао румене јабуке. Дечак је веома волео дрво. И дрво је било срећно.
Како је време пролазило, дечак је растао, а јабука је била усамљена.
Једном када је поново дошао, јабука му рече:
- Дођи, љуљај се на мојим гранама и буди весео.
Дечак само убра мало јабука и понесе их. И дрво је би-ло срећно.
Неколико година дечак није долазио и јабуково дрво је било тужно. Кад га угледа, задрхта од радости. Дечак је постао младић.
Јабуково дрво му рече:
- Љуљај се на мојим гранама и буди весео.
- Нисам више дете да се пентрам по дрвећу. Желим да имам породицу, а за то ми је потребна кућа. Да ли ти можеш да ми даш кућу? – одговори набусито младић.
- Ја немам кућу, шума је мој дом. Али одсеци моје гране и направи себи кућу, тада ћеш бити срећан.
Дечак исече гране и однесе их да направи кућу. И дрво је било срећно.
Неколико деценија је прошло, а младић није долазио. Када се најзад појавио, дрво је било толико срећно да није могло да проговори.
Онда прошапта:
- Дечаче играј се!
- Сувише сам стар и тужан да бих се играо – рече средовечни човек, некадашњи дечак. - Треба ми чамац, да отпловим одавде. Можеш ли да ми даш чамац?
- Исеци моје стабло, направи чамац, плови и буди срећан.
Дечак исече стабло, направи чамац и отплови. И дрво је било срећно… али не сасвим.
После дуго времена дечак (сада старац) се вратио.
- Извини – рече дрво – ја више немам ништа да ти дам. Јабука више нема.
- Моји зуби нису више за јабуке – рече старац.
- Немам ни грана – не можеш више да се љуљаш и одмараш у хладовини.
- Сувише сам стар за то – рече старац.
- Ни стабло више немам, да од њега правиш чамац.
- Дуго сам пловио, уморан сам од пловидбе – рече старац.
- Жао ми је – уздахну јабуково дрво – али ја више ништа немам, ништа ми није остало. Сада сам само стари пањ. Опрости…
- Сада ми мало треба – рече старац – само тихо место, да мало седнем и одморим се.
- Добро – рече јабуково дрво и истегну се колико је могло – добро је да и стари пањ може нечему да послужи. Дођи, седи и одмори се.
Старац послуша…
И дрво је било срећно.
Наравоученије:
У Библији пише: Блажени су који дају, а не који примају.