Синовљев дуг

Отхранила убога мајка јединца сина. Мучила се и злопатила, откидајући од уста својих, само да он стане на своје ноге. И син одрасте, стасит као бор, кршан и чврст као од брега одваљен и добар као добар дан. Гледајући онемоћалу мајку, смежурану и погрбљену, сину би жао старице. На дну свога честита срца он осети дужност да се видно одужи мајци. Тога ради оде он у оближњи манастир да потражи савет.

Под столетним храстом одмарао се седи игуман, са снежном брадом до појаса, и замишљен посматра природу у заранку. Иза шумовитих хумова и повијараца, у даљини, сунце је тонуло полагано. Жарко руменило беше облило цео видик. Кроз побожну вечерњу тишину разлегаше се песма славуја и свршање попаца.

Младић стаде пред игумана. То беше сусрет два живота: једног што тек буја, и другог који се завршава. Стари калуђер се прену из мисли. Угледавши горостасна младића, благе му очи блеснуше очинском милоштом.

- Оче духовниче, – поче младић, пошто је целивао десницу – ти си много искусио, докучио и научио, па ћеш умети да посаветујеш и мене. Погледај ме! Моја мајка се крваво патила док ме није оваког на ноге подигла. Стењала је од прекомерног рада, превијала се као црв и гладова-ла, а ја сам растао од њених залогаја, суза и зноја. Сада, ево, имам и мишице и плећа Краљевића Марка, а хоћу да се одужим доброти мајчиној. Реци ми, преклињем те, како ћу то најбоље урадити и немој да ме штедиш.

Игуман се замисли, очигледно трагајући у памћењу за начином на који би младићу што боље показао како је тешко одужити се мајци. Након дугог ћутања, он рече:

- Па лепо, синко, када си већ навалио, знај како ћеш мајци вратити добро добрим. Погледај ову нашу цркву –игуман показа руком манастирски храм, који се недалеко беласао у полутамном зеленилу, и на чијем позлаћеном крсту дотињаваше вечерњи жар. – Видиш колико је мала! Ако обнесеш мајку сто пута око цркве, искупићеш свој синовљи дуг.

Младићу се учинише невероватне игуманове речи и чак је помислио да се старац шали са њим, али када је видео његово болећиво светитељско лице, он се трже и пун младалачког поуздања раздрагано кликну:

- Оче игумане, ако је то све што од мене тражите, онда ти унапред велим да сам се одужио мајци. Само је то мало, премало – додаде некако снуждено.

Сутрадан, пре зоре, мати и син беху већ у манастиру. Одстајаше јутрење и тада син упрти на јуначка плећа матер, онако стару, слабу и лаку као дете. Набрекнуо снагом крепке и челичне младости, није испрва ни осећао бреме на леђима. Одлучно, брзим и чилим кораком обиграваше Божији храм, као да не носи ништа. Тек када је тридесети пут обнео мајку, син осети да му постаје тешка. Али како је корачао и даље, и све спорије, клецајући и малаксајући, и док су пуне грашке зноја капале са чела, он је избројао у себи тек половину. Још три, још четири-пет пута и син једва имађаше моћи да спусти мајку. Тетурајући се од умора и душевна бола, срушио се на колена пред игуманом, а у лепим очима навреше топле сузе туге и разочарења.

- Оче духовниче, ја не умем, нисам у стању, ја сам немоћан да се својој мајци одужим!

Ганут до јецања, и милујући га старачком и дрхтавом руком по русој коси, рече му тада игуман:

- Устани, синко! НИКО НЕ МОЖЕ мајци да се одужи, али ти си то синовљевом љубављу и добротом постигао.