Роптање

Гогољ, велики руски писац, рекао је:

- Русија је пуна светиња, али је само једна Оптина.

И Достојевски, други велики писац, био је везан за Оптину, њему је духовни Отац био преп. Амвросије Оптински. Овде наводимо поуку преп. Амвросија Оптинског о роптању. Колико је зло роптање, о томе преподобни Амвросије наводи истиниту причу:

Живела тамо негде (у Русији) удовица, која је по своме пореклу припадала вишем сталежу, али је услед разних околности доведена у веома несрећан и тежак положај, тако да је са својим двема младим кћерима трпела велику немаштину и јад. Не видећи ниодкуда помоћи у своме безизлазном положају, она поче да ропће испрва на људе, потом и на Бога. У таквом душевном стању разболи се и умре.

По смрти мајчиној, положај двеју сиротица постане још несноснији. Старија од њих такође се не уздржи од роптања, и такође се разболи и умре. Млађа кћер, која је још остала, жалостила се преко сваке мере, како због кончине мајке и сестре и сопствене усамљености, тако и због свога крајње беспомоћног положаја, и на крају се и сама разболи.

Неки познаници, који су са њом саосећали, видећи да јој се смрт приближава, предложе јој да се исповеди и причести светим Тајнама, што она и учини. А потом (она) начини завештање, и све замоли да је, када умре, не сахране до повратка њеног вољеног духовника, који је у то време неким случајем био одсутан. Ускоро после тога она и умре, али, да би испунили њену молбу, (познаници) нису журили са сахраном, очекујући долазак поменутог свештеника. Пролазио је дан за даном.

Духовник умрле (сестре), задржан неким пословима, није се враћао; а у међувремену, на опште чуђење, тело умрле није ни мало било начето распадањем, и она, мада се била охладила и није дисала, више је личила на уснулу него ли на умрлу.

Најзад, тек осмог дана после њене кончине, дође њен духовник и, припремивши се за службу, он хтеде да је сахрани другог дана (по свом доласку), а по смрти деветог. Током опела неочекивано приспе неки њен рођак, чини се, из Петрограда, и, пажљиво се загледавши у лице покојнице која је лежала у ковчегу, одлучно рече:

- Ако вам је воља опојте је како вам је угодно, али ја нипошто нећу дозволити да је сахраните, јер на њој нема знакова смрти.

И гле, тога истог дана она, лежећи тако у ковчегу, поврати се. А кад су је питањима сколили: "шта је са њом било?" – она је одговорила да је стварно била умрла и видела је рајска насеља препуна неизрециве красоте и радости. Потом је видела страхотна места мучења, и ту је међу душама, које су муке трпеле, видела своју мајку и сестру. Потом је чула глас: "Ја сам им слао земаљске жалости (скорбе) ради њиховог спасења. Да су ове (скорбе) подносиле са трпљењем, смирењем и благодарношћу, за претрпљену краткотрајну тегобу и немаштину, удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима, које си видела. Но, својим роптањем оне су све поквариле, и зато се сада и муче. Ако хоћеш да будеш са њима, онда иди па и ти ропћи." На те речи умрла се вратила у живот.

Зато никако да не ропћемо ни на људе ни на Бога. Из ове приче преп. Амвросија Оптинског могу да се извуку неколико поука:

1) да је прелест богатства погубна за многе;

2) да и сиромаштво може да буде погубно за човека, ако ропће због тога;

3) да тајне Царства Небеског Господ открива само "младенцима Божјим" по Јеванђељу, а од "мудрих и разборитих" сакрива те тајне;

4) да Господ све чини људима на спасење, и крст даје људима – свакоме на спасење;

5) да треба стално да се подсећаш, како заповеда свети Златоуст, да захваљујеш Богу за све што ти Бог даје, било да ти је по вољи, било да ти није по вољи, да би се избавио и од узношења и од очајања, да би се избавио и од гордости и од гнева.