Столица

Два пријатеља

Била два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика.

Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини.

Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу.

Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.

- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.

Затим тужно додаде:

- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!

Што већа столица – то мањи човек!

* * *
Болесни отац
Гиљермо Хернандез (Guillermo Hernández)

У једном шпанском селу кћи замоли свештеника да пође у њен дом како би се на тренутак помолио с њеним веома болесним оцем.

Ушавши у сиромашну кућу, свештеник угледа мушкарца у кревету како лежи главе уздигнуте на два јастука.

Поред кревета се налазила столица. Свештеник помисли да је ту постављена због његове посете.

Претпостављам да сте ме очекивали – рече му.

- Не, ко сте ви? – упита га болесник.

- Ја сам свештеник кога је ваша ћерка позвала да се по-моли с вама. Кад сам ушао приметио сам празну столицу поред вашег кревета и помислио сам да је ту постављена за мене.

- Ах, столица… – рече мушкарац – да ли бисте били тако љубазни да затворите врата?

Свештеник, изненађен, затвори врата.

Болесник му рече:

- Ово нисам никада никоме рекао. Читав сам живот провео не знајући како да се молим. Долазећи у цркву увек бих слушао како се говори о потреби молитве, како се ваља молити и о благодатима које са собом доноси молитва… међутим, све су ми те речи, ни сам не знам зашто, улазиле на једно, а излазиле на друго уво. Једном речју, нисам знао како да се молим. Онда сам напокон једног дана сасвим престао да се молим. Тако сам наставио све до пред око четири године. Једног дана сам о томе разговарао са својим најбољим пријатељем који ми рече:

Јосипе, молити се заправо значи разговарати са Исусом. Предлажем ти да учиниш следеће: Седи на столицу и постави другу празну столицу пред себе, затим с вером погледај Исуса Који седи пред тобом. Није то никаква глупост, јер нам је Он сам рекао: "Ја сам с вама у све дане до свршетка света". Затим Му говори и слушај Га исто тако као што то сада чиниш са мном.

- Покушао сам једанпут, затим други пут и толико ми се допало да то од онда чиним барем неколико пута на дан. Увек добро пазим да ме моја ћерка не види… иначе би ме одмах затворила у лудницу.

Свештеник је на те речи био врло ганут. Затим објасни Јосипу да је то што чини врло добро и саветова му да то никада не престане чинити.

Затим се помолио с њим, благословио га и вратио се у цркву.

Два дана касније позвала га је Јосипова кћи да му саопшти да је њен отац умро.

Свештеник је упита:

- Је ли умро смирено?

- Да. Кад сте изашли из куће, позвао ме у два сата по подне. Дошла сам к њему и угледала га у његовом кревету. Рекао ми је да ме пуно воли и пољубио ме. Изашла сам у куповину, а кад сам се након сат времена вратила затекла сам га мртвог. Има ту, међутим, нешто чудно. Изгледа да се мало пре него што је умро подигао и приближио столици која је била крај кревета. Вративши се, нашла сам га главе наслоњене на столицу. Шта ви мислите о томе?

Свештеник, дубоко ганут, обриса сузне очи и одговори:

- О, кад би бар сви ми могли тако умрети!