Сија ли код вас сунце?
Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.
- Само ви једите то воће, ја нисам вама дошао да гледам ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја – говорио је краљ гостољубивом свету.
Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.
Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:
- Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи да узме злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!
Његов противник одговори:
- Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто да узмем од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!
Краљ упита првога да ли има сина, а он му одговори:
- Да!
Тада упита другога да има кћер, а он му потврди да има.
- Па добро, – рече краљ – обојица сте поштени мужеви. Ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!
Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.
- Јесам ли неправедно пресудио, – питао је краљ – да се ти тако чудиш?
- Нипошто, – одврати Александар – али у нашој земљи би се другачије пресудило.
- А како? – питао је афрички краљ.
- Обојица завађених – узврати Александар – би изгубила главе, а благо би припало краљу.
Тада афрички краљ склопи руке и упита:
- Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек ки-шу?
Александар одговори:
- Да!
Афрички ће краљ на то:
- То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!