Сија ли код вас сунце?

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

- Само ви једите то воће, ја нисам вама дошао да гледам ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја – говорио је краљ гостољубивом свету.

Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

- Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи да узме злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!

Његов противник одговори:

- Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто да узмем од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!

Краљ упита првога да ли има сина, а он му одговори:

- Да!

Тада упита другога да има кћер, а он му потврди да има.

- Па добро, – рече краљ – обојица сте поштени мужеви. Ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

- Јесам ли неправедно пресудио, – питао је краљ – да се ти тако чудиш?

- Нипошто, – одврати Александар – али у нашој земљи би се другачије пресудило.

- А како? – питао је афрички краљ.

- Обојица завађених – узврати Александар – би изгубила главе, а благо би припало краљу.

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

- Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек ки-шу?

Александар одговори:

- Да!

Афрички ће краљ на то:

- То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!