Прича о малој звезди

Када је Бог стварао свет, свакој звезди на небу дао је неко послушање. Све звездице су прионуле на посао, показујући тако љубав према Створитељу. Неке су обасјавале мора, друге планине, пустиње и родна поља. Свака звездица, без обзира колико их је било на небу, имала је доста посла.

Само једна мала звезда није знала шта је њено послушање, па је у дубинама Свемира тужно плакала питајући се зашто ју је Бог тако непотребну створио. Али Бог ништа и никога није створио тек тако, без везе. Само, као и мала звезда, ни ми најчешће не препознајемо оно шта треба да радимо и у чему смо најбољи.

Пролазило је време… Тужна звезда је лутала тамо-амо по небу. Тако је то трајало еонима. Онда реши да се ипак мало потруди, засија јаче и крену потпуно новом путањом. Она је мислила да је сама одабрала свој пут, а није знала да је он одавно био зацртан. То кретање нове звезде није остало непримећено. Видели су је мудраци и схватили да се испунило време пророковано у Светим књигама. Звездица о свему томе ништа није знала. Мирно је пловила небом, кад јој пажњу привуче нешто необично.

Са неба су силазили анђели певајући чудесне песме. Сви су се скупили код неке неугледне пећине. Звезда завири у пећину. А тамо – Богомајка са малим Исусом. Од радости звезда скупи сву своју снагу и почне да сија више и сјајније од свих великих звезда. Била је то најлепша светлост која се могла замислити и која се икада видела на небу.

А после овог, сам Господ позва малу звезду, похвали је пред свим великим звездама, узе је на длан и смести на највише место на небу, да и нама, свим људима на Земљи, заувек сија и да се људи, кад год виде ту чудесну звезду, сете да је баш она осветлила пећину у којој је рођен наш Спаситељ.