Хозеове сандале

Пре много година, толико много да чак заборависмо и када то беше, у једном селу у јужном Бразилу живео је седмогодишњи дечак Хозе. Веома рано је остао без мајке и оца па га је усвојила шкрта тетка, која – иако је имала брдо новаца – на Хозеа није трошила готово ништа. Али Хозе, који није знао за љубав, сматраше да је живот једноставно такав, и стога се уопште није узнемиравао.

Иако су живели окружени богатством и богаташима, тетка је наговорила директора месне школе да њеног нећака упише за само десетину месечне школарине, запретивши да ће га тужити градоначелнику уколико јој не удовољи. Директор није имао избора него да га прими, али је зато рекао учитељима да понижавају Хозеа кад год им се пружи прилика. Надао се да ће га тако натерати на непослушност – и ето онда савршеног разлога да га се избаци из школе. Али Хозе, који није знао за љубав, сматраше да је живот једноставно такав, и стога се уопште није узнемиравао.

Тако је стигло Бадње вече. Сеоски свештеник је био отишао на одмор, па су ученици морали ићи на мису ван села. Путем су причали о поклонима које ће сутра ујутро затећи поред чизмица припремљених за Деда Мраза: о модерној одећи, о скупим играчкама, чоколадама, о скејтбордима и бициклима. Пошто је то био посебан дан, сви су били лепо обучени – сви осим Хозеа који је носио своју одрпану одећу и неколико бројева мање и похабане сандале (дала му их тетка кад му је било четири године уз речи да ће добити нове кад напуни 10 ). Понеко дете га је запиткивао због чега је тако бедан, говорећи да би њих било срамота имати за пријатеља некога ко носи такве дроњке. Али Хозеу, који није знао за љубав, њихова питања и коментари нису уопште сметали.

Међутим, кад уђоше у цркву, кад зачу звук оргуља и виде сјај мноштва свећа и божићних украса, кад виде породице стиснуте заједно, мајке и очеве како грле своју децу, Хозе се осети најбеднијим од свих створења. После причести, уместо да са осталима крене кући, седе на праг цркве – и заплака. Иако Хозе не беше упознао љубав, у тај час спозна шта значи бити сам и од свих одбачен.

Тада поред себе угледа малог босоногог дечака, очигледно подједнако сиромашног. До сада га никад није срео, па закључи да је дечак морао да препешачи далек пут да стигне овамо. Мислио је: "Ноге су му сигурно изранављене. Даћу му једну своју сандалу, то ће барем преполовити његов бол." Иако Хозе није знао за љубав, знао је шта је патња, и није желео да је и други осете.

Оставивши једну сандалу дечаку, крене натраг у село. Обувао је преосталу сандалу наизменице, час на леву час на десну ногу, да што мање израњави стопала о камење на путу. Дошавши кући, тетка одмах виде да му је на ногама само једна сандала. Рече му да ће бити сурово кажњен не нађе ли сандалу до јутра. Хозе већ беше осетио теткине казне, па дрхтећи оде у кревет.

Целе ноћи је лежао престрављен, једва могавши да склопи очи. И тада, трен пре него је утонуо у сан, зачу вику у предњој соби. У том се отворе врата и тетка журно уђе захтевајући да јој објасни шта се дешава. Хозе, још смућен од страха и несанице, изађе и виде у предњој соби много гневних људи, а у средини собе виде сандалу – исту ону коју беше дао непознатом дечаку. Сандала је била окружена сваковрсним играчкама, бициклима, скејтбордима, одећом. Комшије су беснеле и урлале. Тврдили су да су им деца опљачкана, јер након што су се пробудила не нађоше ништа поред својих чизмица…

Баш у тај трен, сав задихан, у собу утрчи свештеник – исти онај који је јуче славио мису – и рече:

- На прагу цркве, сав у злату, појавио се кип Детета Исуса носећи само једну сандалу.

Наста мук, сви почеше хвалити Бога и његова чудеса, а тетка поче плакати и молити за опроштај. Хозеово срце снажно прокључа и он спозна значење љубави.

О данашњој беди (Petar Nodilo SJ.)

Неки дан, у граду, видео сам дечака. Из његових очију угризла ме беда за срце. То је валда био најскупље обучени дечак кога сам у задње време видео. "Осим новца, моја мајка и отац, немају шта друго да ми дају" – читало му се у очима. Колике ли беде… И заиста, данашња беда је често исписана златним словима. Човек је данас склон изабрати судбу скупо обученог дечака. Јер заплели смо се у мрежу имања. Сви, готово сви. Ропство кредита, картица, дугова, жеља. Имати, имати, имати. Заразили су нас, заробили. Не видимо излаз.

Ко нема, жуди да има. Ко има, мало му је, јер срце је рупа без дна коју "имати" не може испунити. Како се извући из овог лудила у које смо се уплели? Не знам. Многи, попут Хозеа, сматрају да је живот једноставно такав, и не узнемиревају се превише. Али понекад, само понекад, можда баш у време Божића, кад су омоти од поклона већ у смећу, кад осушене иглице већ падају са јелке, можда се, опет попут Хозеа, осетимо најбеднији од свих створења, и можда тада угледамо Дечака на прагу цркве, сиромашног и босог… Дечак Исус ће знати шта треба.