Божја порука - 2

Прича ми једна млађа особа како је, возећи се аутомобилом кроз град, застала пред пешачким прелазом да пропусти двоје "старчека".

Двоје "старчека" – тако је рекла. Истина, с обзиром на њене године, лако је могуће да се та одредница односи на проширенији круг људи, на многе од нас.

Прича ми да су се они, видевши да је застала, ухватили за руке и тако – с руком у руци – пошли преко пешачког прелаза. Али уместо да пожуре, ишли су полако – с ноге на ногу. Ни то им није било довољно; насред пешачког прелаза су застали и пољубили се.

За моју саговорницу то је било превише.

- Притисак ми је скочио на двеста! – рекла ми је.

- Нисам знала шта да урадим. И зашто сам уопште застала пред пешачким прелазом?! Затрубила сам им, а они су наставили с ноге на ногу као да се то њих не тиче.

Погледао сам је и рекао:

- Не разумем те. Бог ти пошаље један диван пар да ти пренесу Његову поруку, а ти му трубиш?!

Будући да ни она мене није разумела, рекао сам јој:

- Бог ти је желео рећи да мало успориш. И одмах ти је показао како ће ти живот изгледати, будеш ли успорила… Показао ти је какав ти живот жели…

У трци са својим обавезама, трци коју сами себи намећемо, тако често пројуримо мимо свог живота. Кад на крају дана осетимо потребу да набројимо некоме где смо све били, шта смо све од јутра учинили, догоди нам се да морамо закључити да тог дана заправо нисмо ни живели: да смо само одрађивали нешто што називамо својим животом.

Закључимо да то и није био наш дан. Да нисмо успели на добар начин да га поделимо са својима. Закључимо да такав дан не бисмо пожелели некоме кога волимо.

Заиста, дан у коме нисмо имали времена за људе и Бога, и није био дан. Дан у коме се нисмо потрудили чути, у коме смо пречули оне с којима живимо, оне које волимо, у коме им нисмо допустили да дођу до речи, преварен је дан.

Дан кроз који нисмо ишли у Божјој присутности просули смо попут песка у ветар. Дужни смо и себи самима и свима којима је место у нашем срцу, и животу – да нађемо времена за срце свога живота. За љубав. Не испунимо ли тај дуг, срећа која нам је надохват руке, надохват душе, остаће нам недоступна. И бићемо празни.

И толики ће због тога бити празни.