Мали и велики греси

Нека млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. Одмах је зажалила и желела је да то некако исправи.

Отишла је код једног старог мудрог монаха. Испричала му је шта се догодило и молила да је посаветује како да исправи почињено. Старац је пажљиво слушао, трудећи се да види да ли се млада жена истински каје и из свег срца жели да моли другарицу да јој опрости.

- Треба да учиниш две ствари. Једна од њих је много тешка. Вечерас узми јастук од перја, крени по граду и на сваки праг остави по једно перце. Када завршиш дођи опет овамо.

Млада жена је послушала Старца. Целу ноћ је провела идући од једног до другог прага, остављајући на сваком по једно перце. Прсти су јој се смрзли. Било је хладно. Дувао је ледени ветар. У зору се упутила према манастиру.

Била је исцрпљена, али је осећала велико олакшање, мислећи да ће њен труд бити ваљано награђен.

Дошла је и рекла да је на сваком прагу оставила по једно перце.

Старац јој је на то рекао:

- Сада се врати и покупи сва перца. Њима поново напу-ни јастук. Кад то урадиш, све ће бити као некада.

Млада жена је заплакала:

- Оче, то немогуће! Ветар је одувао перца. Ниси ми рекао да ћу морати да их скупљам.

- То је истина – одговори стари калуђер.

- Никад немој да заборавиш да је свака изговорена реч као перце у ваздуху. Оно што је изречено одлази и никакав напор не може да га повуче и врати реч у уста. Није узалуд речено да треба стражарити код својих уста. Бирај речи, и добро их чувај. Зла реч и срце може да заледи, а добра реч може да га греје три хладна зимска месеца.