Дечак који је чекао Спаситеља
Живео једном један обућар. Остао је удовац, али је имао малог сина. И гле, уочи празника Христовог Рођења дечак рече свом оцу:
- Данас ће нам Спаситељ доћи у госте.
- Ма хајде – није поверовао обућар.
- Ево, видећеш, доћи ће. Лично ми је то рекао у сну.
Дечак чека драгог госта, гледа кроз прозор, а нема никог. И одједном види – у дворишту, напољу, двојица дечака туку једног дечкића, а овај се чак ни не супротставља. Истрчао је обућарев син напоље, растерао је нападаче, а претученог дечака је довео у кућу.
Отац и он су га нахранили, умили, очешљали, и тада је обућарев син рекао:
- Оче, имам два пара чизама, а мом новом другу прсти испадају из обуће. Хајде да му дам своје ваљане чизме, јер је напољу ужасно хладно. Осим тога, данас је празник!
- Нека буде по твом – сложио се отац.
Дечкићу дадоше ваљане чизме и он је радостан, озарен, кренуо кући.
Прошло је неко време, а обућарев синчић никако не одлази од прозора, чека Спаситеља да дође у госте.
Пролази просјак поред куће, моли:
- Добри људи! Сутра је Божић, а три дана ништа нисам окусио, дајте ми да једем Христа ради!
Отац и он су нахранили и напојили старца, који је отишао од њих радостан.
А дечак је стално чекао Христа, већ је почео да се брине. Наступила је ноћ, напољу су се упалили фењери, дувала је мећава.
И одједном обућарев син повика:
- Јаој, татице! Нека жена стоји покрај стуба и то с малим дететом. Види како им је хладно, сиромасима!
Обућарев син је истрчао напоље и довео жену и дете у кућу. Нахранили су их, напојили и дечак рече:
- Како ће да иду на мраз? Тата, нека преноће код нас.
- Па где ће код нас да преноће? – пита обућар.
- Ево где: ти ћеш на кауч, ја ћу на сандук, а они ће на нашем кревету.
- Па добро, нека буде тако.
На крају су сви легли да спавају. И дечак сања да код њега напокон долази Спаситељ и нежно му каже:
- Чедо Моје мило! Буди срећан целог свог живота.
- Господе, а ја сам Те дању очекивао – зачуди се дечак.
А Господ каже:
- Па, долазио сам код тебе три пута, драги Мој. И три пута си Ме примио. И то тако да се лепше не може ни замислити.
- Господе нисам знао. Али кад?
- Ниси знао, али си Ме свеједно примио. Први пут ниси спасио дечака из руку дечака-хулигана, већ си Мене спасио. Некада сам од злих људи примио пљување и ране, слично као овај дечак… Хвала ти, рођени Мој.
- Господе, а кад си други пут долазио код мене? Цео дан сам гледао кроз прозор – пита обућарев син.
- А други пут – уопште није просјак, већ сам Ја долазио код тебе на трпезу. Ти и отац сте јели само корице, а Мени сте дали празнични колач.
- А трећи пут, Господе? Можда бих Те макар трећи пут препознао?
- А трећи пут сам чак ноћио код тебе са Својом Мајком.
- Како то?
- Као кад смо морали да бежимо у Египат од Ирода. Тако си ти и Моју Мајку код стуба, као у египатској пустињи нашао и пустио си нас под свој кров. Буди срећан, рођени мој, заувек!
Дечак се пробудио ујутру и прво је упитао:
- А где су жена и дете?
Гледа – а у кући нема више никог. Ваљане чизме које је јуче поклонио дечаку поново се налазе у углу, на столу је нетакнут празнични колач. А на срцу му је неизрецива радост, какве никад није било.