Волети - значи служити!

О настанку своје породице причају протојереј Андреј Богомолов, настојатељ храма Покрова Пресвете Богородице у Калуги, и матушка Марина Богомолова, уредник омладинског православног листа "Вера младих".

Отац Андреј (смеје се):

- Код мене се десило као код кнеза Владимира: избор вере се поклопио са избором жене… Током двадесет година грозничаво сам тражио: наравно, тражио сам не толико жену колико себе, смисао живота. Проучавао сам источну филозофију, био хипик, напустио сам факултет. Радио сам у техници Калужске телевизије, сусретао се са уметницима. А када бих срео интересантног човека, одмах бих га питао: "Ради чега ти живиш?" Покушавајући да одговорим на то питање, ми ноћима нисмо спавали, водили смо филозофске разговоре, но одговара који би ме задовољио нисам налазио. У ТВ студију сам сусрео девојку новинара. И наравно, такође сам јој поставио то питање. И био сам задивљен њеним одговором.

Ствар је у томе што је Марина била први православни човек на мом путу. Она је већ две године одлазила у Оптину духовнику и веома је много знала. Ја сам је буквално обасуо питањима, шта је то добро, шта је то зло, и први пут сам чуо одговоре који су му легли на срце. Уопште, увек сам желео да у жени видим мудрог човека, а са другима се то није дешавало, примећивао сам у њима некакву неозбиљну, како би то мекше рекли, "женску психологију". А сада сам напокон срео девојку, коју занимају иста питања као и мене. Но, тада нисам ни помишљао, да ћемо некада ми бити заједно. Допадало ми се да тражим смисао живота, и могао сам наставити то да радим до у бесконачност.

Али, одједном сам у једном тренутку схватио, да се у Марининим очима појавило ново питање на које треба дати одговор. И рећи ћу искрено, уплашио сам се. Почео сам размишљати да, може бити, моја су осећања још недовољно проверена временом, да сам навикао да живим безбрижно. Уопште, рекао сам јој да засад не могу да расчистим са самим собом…

Матушка Марина:

- Звучало је овако: "Марина, односи се према томе филзофски! Ја видим да си се ти заљубила у мене, а ја у тебе нисам!

Отац Андреј:

- Нисам ја могао баш тако грубо рећи…

Матушка Марина (смеје се):

- Рекао си! За мене је то тада био крај свих надања. У ужасном стању пошла сам у Оптину духовнику и две недеље буквално преридала пред иконом "Ублажи моју тугу". Ништа нисам тражила, једноставно, требало је то преживети, некако издржати. А када сам одлазила, мој духовник ми је на опроштају подарио Казанску икону Мајке Божије, којом увек благослове на брак, и рекао ми: "Нека твој муж буде добар". Но ја тада нисам схватала, да је реч о Андреју…

Отац Андреј:

- А код мене је тада био врхунац мог хипи живота. И тек што сам открио његове "чари". Допадала ми се моја слобода. Истина, све време било ми је јако тешко јер сам повредио доброг човека. А онда читам књигу из источне филозофије. Тамо ученик пита старца: "Шта је то љубав?", а старац одговара: "Како да објасним човеку који ни једном није видео како ври вода, шта је то врење? Ето, када вода почне да ври, разумећеш шта је то." И одједном осећам – почело је да ври!

Матушка Марина:

- Те вечери Андреј ме је пратио кући и одједном рекао: "Види, дуго ти и ја већ идемо, када ћемо се узети?" Била сам потресена. Јер буквално пре месец дана мени је био дан "догодило се – не поновило се". А даље су се сви догађаји одвијали вртоглавом брзином. Мада сам се заљубила, и мада сам хтела да будем његова будућа супруга, схватила сам да ако духовник не да благослов, од венчања нема ништа. Тим пре, што у то време мој изабраник није био чак ни крштен.

Пошли смо у Оптину. Била сам веома узбуђена. И какво је било моје изненађење… Отац Сергије је са Андрејем разговарао и изашао је радостан. "Код њега је и презиме правилно – Богомолов. А презиме се човеку не даје тек тако". Најсмешније је што је моје девојачко презиме било Курочкина ("курочка" на руском = кокица). Ето шта Оптина учини са човеком: била сам Курочкина, а постала Богомолова.

Отац Андреј:

- Ту су ме уочи Воздвижења Часног Крста крстили, а на сам празник сам се први пут причестио.

Матушка Марина:

- Пред крштење сам одсекла са Андреја све хипи огрлице. Није у реду да то са њим иде у крстионицу… А једна око ноге је остала, он због нечега није дао да му је одсечем, било му је жао. Дошли смо у храм, Андреј је пришао крстионици, а отац Сергије, одједном, тако радосно говори: "Шта је то? Огрлица? Аааа, сад ћу ја њу да одрежем!" И све се то десило као симбол растанка са хипи прошлошћу и потпуног посвећења себе Христу. И почео је за нас сасвим други живот. Ускоро смо се венчали. И сама та тајна одредила је сав наш даљи живот. Отац Сергије је изашао на амвон да упути пар речи новобрачницима, одједном ме је погледао и рекао: "Моје срце ми каже, бићеш ти матушка!" Ја то тада нисам разумела, јер је било тешко чак и маштати о сличном.

Немогуће се ипак десило, а ја сам се увек пре тога молила, да мој супруг буде човек, који би ме "вукао" у Царство Божије, зато што сам била свесна своје немоћи, лењости. А пред венчање сам помослила: шта је ово, сада имам човека кога ја сама морам да "вучем" к Богу. Но, ускоро се све променило у сасвим супротном смеру. Андреј је ступио у Богословију, на Цвети су га рукоположили за ђакона, а на Петровдан за свештеника. Тако су се моје молитве и наде у потпуности испуниле.

Отац Андреј:

- У младости сам био велики романтик. Читао сам пуно књига, а у њима се често описивала љубав. И ја сам све време очекивао нека таква необична осећања, страсти… А сада знам да је љубав – служење. Служење Богу и служење ближњем. Волети и значи служити. Породица свештеника, то је посебан крст. Матушка треба да буде спремна да се одрекне да "тражи своје", да посвети себе породици и Богу. Да саслужује Богу заједно са мужем. Без тајне венчања – Божјег благослова – то би било просто немогуће.