Прича о 3 Милице

У малом српском селу заклоњеном планинама и шумама, као једино дете расла је мала Милица. Дружила се са птицама, јагањцима, јарићима, зато што друге деце није било неколико километара наоколо. Када је пошла у школу, била је једино дете у разреду. Једнога дана, шетајући шумом, Милица је пронашла мало лане, којем су мајку убили ловци. Позвала је родитеље који су га однели кући. Лане назваше такође Милица по једином детету у селу. Милици су ускоро поклонили нову другарицу, мало штене вука, које су ловци пронашли у шуми. И њу назваше Милица. Три другарице су заједно расле радујући се сунцу, цвећу, играјући се по ливадама и пашњацима.

Једнога дана, бака је Милицу одвела у оближњи манастир. Тамо је први пут била на литургији, исповедила се и причестила се, а као дар од монаха манастира добила је малу књижицу у којој су описани Светитељи који су се дружили у дивљини са животињама. Милица је пуно заволела ову књигу, редовно је читала и покушавала да буде што боља девојчица зато што је схватила да су животиње свеце слушале зато што су они били пуни Духа Светога који им је Бог дао на дар за њихов чист и Богоугодан живот.

Пролазили су дани, три Милице су расле и играле се. Временом лане је порасло да се могло само бринути о себи, а од штенета се почела обликовати лепа вучица. Дошла је јесен, Милица је морала кренути у 5. разред, и родитељи одлучише да напусте село и пређу у велики град где су имали боље могућности за живот. Са сузама у очима, Милица се растала од својих имењакиња, грлећи их и љубећи и пуштајући их у дивљину… Са собом је понела и поклоњену књигу, али и још пуно других брошурица и књижица, које је у манастиру добијала или куповала.

Од тада је прошло пуно година. Милица је порасла у лепу побожну девојку. Већ је и у гимназију ишла. Било је лето и после неколико година, поново је дошла у родно село. Док је откључавала стара кућна врата, отварала прозоре, навирала су јој сећања, сузе су саме потекле, сећајући се цвећа, птица, сунцем обасјаних ливада.

- Боже, шта ли је са мојим имењакињама, да ли су живе? – питала се, и већ је после неколико тренутака поново била на сунцем обасјаним ливадама и трчала је према шуми.

Дуго је ишла кроз шуму уживајући у шушкању гранчица, у зеленилу и малим узаним путељцима којим је корачала. Као из некога сна и мисли пробудила је грмљавина у даљини. "Ускоро ће невреме", помислила је, али већ је било касно када је схватила да се изгубила. Дуго у шуми није била, старе стазе су потпуно зарасле травом, а дрвеће по којем се некада оријентисала или је посечено или порасло. Милица је била уплашена, није знала шта да ради, у шуми су је могли напасти вукови или дивље свиње, а ако покисне нема се где осушити у дивљини.

У том је погледала испред себе и видела младу кошуту како је посматра. Обично би кошуте побегле чим би чуле да им се човек приближава, али ова није. Посматрала је Милицу, која је одједном изгубила страх и само раширила руке. Кошута је дотрчала, легла и почела лизати девојку по рукама. Две Милице су се после толико година среле и препознале.

Девојка је загрлила кошуту:

- Милице, лепа моја, како си лепа, како си ми порасла. Ти си ме препознала, другарице моја. Молим те, помози ми да изађем из шуме, покажи ми пут.

Сетила се Милица свега што је толико пута прочитала у својој првој духовној књизи, сетила се да животиње слушају свете људе.

- Ја нисам света, али се трудим, Боже помози ми, Милице помози ми да изађем, разуми ме пријатељице моја.

Ускоро се чуло завијање вукова. Девојка се прекрстила и помислила је да је готово. Кошута је непомично стајала. Три вука су се приближавала, злослутно завијајући. Милица је плакала. Одједном један од вукова уместо да скочи и растргне кошуту и девојку, окренуо се и искезио зубе на остала два вука. Борба је трајала неколико минута и два вука побеђена одоше. Тада вучица победница стаде, као пас махну весело репом, подви га и дође до девојке и кошуте. Сада су све три Милице биле заједно. Девојка је плакала непрестано грлећи и љубећи своје другарице.

Ускоро је поново загрмело. Млада кошута и млада вучица усташе и кренуше заједно са девојком која је схватила да је воде из шуме. Три Милице су кренуле и трчале док је грмело, све док не изађоше из шуме. Последњи пут девојка се саже и загрли своје имењакиње. Очију пуних суза потрча преко ливада према кући. Освртала се неколико пута и гледала је своје имењакиње које су мирно стајале. Знала је да животиње не плачу, али њој се учинило да у очима својих другарица види сузе. Последњи пут када се окренула, кошута и вучица су биле отишле.