Како сам васкрсао

Кишно вече. Мокри коловози и стотине километара које треба прећи. Угледао је покислог младића који покушава да заустави нека кола. Стао је. Изгледа пристојно, а у оваквој ноћи је добро имати сапутника.

Младић се силно обрадовао кад је видео да је возач свештеник. Рекао је да иде у манастир Острог. И свештеник је ишао у истом правцу. После формалног упознавања и неколико учтивих реченица, младић је почео да прича, као да се исповеда. Свештеник је са пажњом слушао.

- Ни сам не знам како сам се у тај ужас уплео. Моји су славили славу, Божић и Васкрс и о великим празницима ишли у цркву.

Био сам тада ученик трећег разреда средње школе. Ус-пех врло добар, могао сам да будем и одличан, али се нисам трудио. Читао сам много, трагао за смислом живота и покушавао да га пронађем у књигама далекоисточних учења. Кад ме друг позвао да се прикључим групи која се бави езотеријом, одмах сам се одазвао. Појма нисам имао шта се тамо, у ствари, ради али ме је заинтересовало више него било шта до тада.

Састајали смо се ноћу, на чудним местима. Све је било тајанствено: магијске радње, костими, бодежи, буктиње, црне свеће. Исмевао сам и хулио оно што ми је некада било свето. Нисам знао да и свака псовка и хула "баца душу у блато и зближава је и уједињује са мрачним силама", а о осталом и да не говорим.

Иако ме подилазила језа, иако сам негде у дубини бића осећао да је то што радим страшно, лоше и опасно, ипак сам уживао на неки потпуно изопачени начин, као да то више нисам био ја.

Једне ноћи сам са групом први пут ишао на гробље око поноћи. Тамо су рађене неке, мени до тада, незамисливе ствари. Чудно је то, док смо пролазили кроз предграђе, пси из дворишта су бесно лајали, само што ланце нису покидали.

У повратку ни један пас није залајао. Престрављено су цвилели и сакривали се. Изненадио сам се кад сам видео да се и мој пас тако понаша.

Мој верни пас и најбољи друг, храбри лабрадор Ники, бежао је од мене кад сам се вратио кући. Сакрио се под кревет и дрхтао од страха као нека обична зентара.

То ме страшно наљутило. Добио сам га пре пет година, имао је само три месеца кад је стигао. Од тада се нисмо раздвајали. Сваки мој долазак кући је празник, без обзира да ли сам био одсутан сат или дан. Скакао је, радовао се како само пас уме, а сада бежи од мене у ужасном страху.

После неколико дана Ники је полако почео да ме њушка и умиљава се. Како се ближило време поновног одласка на ритуал, Ники је покушавао да ме задржи.

Вукао ме за рукав, сакривао ми патике, стајао испред врата да не могу да изађем, а кад бих пошао, болно је цвилео. По повратку се прича понављала. Ники је од мене бежао престрављен.

Што сам више тонуо у живо блато сатанизма, мој сироти пас, Божје створење, све више је страдао. Толико је због мене патио да је престао да једе и почео да се гаси. Водио сам га код ветеринара, који је рекао да му је крај близу и предложио да га успава, ако се за десетак дана не опорави.

То ме је поразило. Зар мој Ники да ме остави? Нећу дати да га успавају. Али, шта ако угине?

Загрлио сам свог верног друга, донео га кући и решио да те вечери не идем на место окупљања.

Љубав према псу је превагнула. Кад смо дошли кући и Ники схватио да те ноћи нећу нигде да идем, попио је мало воде. Био је исувише слаб да би могао да једе. Пробдео сам целу ноћ држећи Никија на крилу.

Од кад сам почео тамо да одлазим удаљио сам се од родитеља, па сам успео да сакријем своје стање, али од пса нисам могао. Помислио сам да је сигурно много лоше оно што радим, кад Ники тако реагује. Убрзано је дисао. Његово добро псеће срце је неравномерно куцало. Нисам смео да заспим, морао сам да останем поред њега. Да не бих заспао дохватио сам са полице прву књигу која ми је дошла под руку, прочитао један пасус и јаукнуо. Осећао сам се као да ме треснула струја. Свака реч била је варница која је осветљавала таму у којој сам био.

Хтео сам да бацим књигу, али нисам могао.

Хватао сам ваздух као дављеник, не, нећу у таму! Онда сам почео да плачем, горко, неутешно, покајнички. Добри пас Ники је полако устао и прислонио главу уз моје лице. Дуго смо заједно плакали. Тек пред зору савладао ме је сан.

Пробудило ме куцање на вратима. У собу је ушла моја мајка. "Христос Васкрсе, сине мој!" – рекла је пружајући ми црвено јаје. "Ваистину Васкрсе!" – одговорио сам. Од тих речи, као да је спала нека црна копрена са мојих очију.

Наредних дана, како сам се ослобађао мрака, тако је Никију је бивало све боље.

Почео сам да идем у цркву. Искрено покајање, исповест и Причешће једини су лек мојој страшној бољци.

Кад је завршио, младић је одахнуо, као да је одложио тешко бреме.

Неко време су ћутали, а онда је свештеник рекао:

- Господ те је васкрсао. Изашао си из мрака као Лазар четвородневни.

Тешко је, али спасоносно покајање, баш као у јеванђелској причи о блудном сину и његовом повратку Очевом дому. И о теби би се могло рећи, као и о младићу из јеванђелске приче.

Овај син мој бјеше мртав, и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се (Лк. 15, 24).

Чудесан је Промисао Божји, који нас на нај необичније начине спасава. Теби је дао твог верног пса. Преко бесловесне животиње показао ти је сву ругобу богоотпадништва и вратио те у живот.

Ово је истинита прича коју сам чула од свештеника који је једне кишне вечери, возећи се према манастиру Острог, повезао покислог младића.