Писмени задатак

Учитељица никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале мисли и осећања, лупајући као добош по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је, да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог дечака од девет година, учинити да се оволико замисли?

Пред сам крај првог полугодишта, а по плану и програму којег се уредно придржавала, задала је својим ученицима тему за писмени задатак: "Шта желим од Деда Мраза?". Колико је могла да примети, на дечјим лицима се огледала прегршт жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и види о чему су то мудровале дечје главице.

Неколико састава са врха су оправдали њена очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да ослови у себи, или гласно са колегама у зборници – стармали.

Већ код прве реченице осмех је ишчезао. Не успевајући да повеже след реченица, читала их је једну по једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из почетка, па изнова и поново – као дете кад се учи читати, не би ли тек након неколико покушаја докучило и сам садржај – да би, на крају, читав састав научила наизуст.

Ја од Деда Мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога деду и он ми помогне. Зато што мој деда постоји, а Деда Мраз не постоји. На њега је мој деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа Деда Мраза, како не би поробио нас, децу. Мој деда каже да, ако бих ја веровао у Деда Мраза, то би значило да су Срби изгубили у Другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да Деда Мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој деда и ја нећемо. Нити оној Новој години коју он доноси, коју мој деда назива "швапска", волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.

У име све оне деце која су добила слабу оцену из владања, јер су више волела Христа, Пресвету Богомајку, Светог Саву и Светог Николаја; у име све оне деце коју су терали да Васкршња јаја бацају у корпу, како би се Бога одрекли а Деда Мразу поклонили; у име све ратне сирочади, инвалида, удовица и невино побијених Срба,

Деда и његов унук.

Сузе су пошле саме од себе… тако се њој бар учинило. Али, временом је схватила да није баш тако. Осетило је срце, ако разум није, истину која је одјекивала из ових збијених редова. Да чита између, није се могло, али не беше ни потребе. Не кад истина изволи да изађе кроз уста или перо детета.

Успела је, нештедимице трошећи ионако прекратку ноћ, да прегледа и све друге задатке, но овај је издвојила и ставила на врх као – неоцењен. Понела га је таквог у школу и однела у зборницу. Тамо се поверила једној од колегиница, давши јој састав да прочита.

- Мудрица мала овај наш стармали! – похвали га њена пријатељица. – Ово завређује факултетску десетку, а не обичну петицу. Не знам због чега се мучиш толико, те га држиш неоцењеног.

- Видиш, ја немам проблема да оценим њега – рече дечакова учитељица. – Што се тога тиче, у потпуности се слажем са тобом. Али проблем је што ја овде треба да оценим себе…

И затворивши писмени задатак, она, уздахнувши, изађе из зборнице и крену уз степенице осећајући, први пут, како је деци.