Прича о прстену

Прича говори о младићу који се обратио мудрацу за помоћ рекавши му:

- Долазим, учитељу, јер се осећам тако безвредним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глуп. Како могу да се поправим? Шта могу да учиним да ме више цене?

Учитељ му је, и не погледавши га, рекао:

- Баш ми је жао момче. Не могу ти помоћи јер прво морам да решим свој проблем. Можда после… – мало је застао и додао – Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.

- Врло радо, учитељу – оклевао је младић осећајући да је опет обезвређен и да су његове потребе запостављене.

- Добро – наставио је учитељ. Скинуо је прстен који је носио на малом прсту леве руке и, пружајући га младићу, додао: – Узми коња који је напољу и одаши до пијаце. Треба да продам овај прстен јер морам да вратим дуг. Мораш за њега добити најбољу могућу цену и не прихватај мање од једног златника. Иди и што пре се врати с тим новчићем.

Младић је узео прстен и отишао. Чим је дошао на пијацу, почео је да нуди прстен трговцима, који су га посматрали са занимањем док им младић није рекао колико тражи за њега. Кад је младић споменуо златник, неки су се смејали, други су окретали главу и само је један старац био довољно љубазан да му објасни да је златник превише вредан да би га добио у замену за прстен. Неко је хтео да помогне па му понудио сребрењак и бакрену посудицу, али младић је добио упутство да не прихвата ништа мање од златника па је одбио понуду.

Након што је понудио прстен свима које је срео на пијаци, а било их је више од стотину, разочаран због неуспеха попео се на коња и вратио. Како је само младић желео златник, да га може дати учитељу и решити га бриге како би напокон добио његов савет и помоћ! Ушао је у собу.

- Учитељу – рекао је – жао ми је. Не могу добити то што тражиш. Можда сам могао добити два или три сребрењака, али сумњам да ћу икога моћи да заварам у вези с правом вредношћу прстена.

- То што си рекао веома је важно, млади пријатељу – одговорио је учитељ. – Најпре морамо сазнати праву вредност прстена. Поново узјаши коња и иди код златара. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш да продаш прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али, ма колико ти нудио, немој му га продати. Врати се овамо с прстеном.

Младић је опет узјахао коња. Златар је прегледао прстен уз светло уљане лампе, погледао га кроз лупу, извагао и рекао младићу:

- Реци учитељу момче, да му – ако га жели одмах продати – за прстен не могу дати више од педесет осам златника.

- Педесет осам златника? – узвикнуо је младић.

- Да – одговорио је златар. – Знам да бисмо временом за њега могли да добијемо шездесетак златника, али ако га хитно продаје…

Младић је узбуђен одјурио учитељевој кући и рекао му шта се догодило.

- Седи – рекао му је учитељ након што га је саслушао. –Ти си попут овог прстена: прави бисер, вредан и јединствен. И као таквог те може проценити само прави стручњак. Зашто идеш кроз живот желећи да неко небитан открије твоју праву вредност? – И рекавши то, поновно стави прстен на мали прст леве руке.