Прст Божји - Не сведочи лажно!

Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао…

А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана "у потоку" већа за читавих десет бразда, но што је заиста.

Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље. Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво заку-не. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а камо ли за неколико бразда.

- Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију – размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге – а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, ако пође на боље.

- Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста. Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.

- Шта је теби, човече – примети му домаћица – ти од јутрос као да ниси Божји? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш?! То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: "Кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози…" Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.

- Море жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко, немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати. На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.

Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!

И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке. Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.

Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговоран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи. Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: "Не парничи се с братом… не куни се криво – грех је, не дај душу ђаволу… приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући…

Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: "Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш – то ти је овога света…

Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица. Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.

- Браћа Станићи, из Лепојевца, – викну служитељ и пређе очима све у чекаоници – брже овамо.

Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљавати.

- Улази кад ти говорим – викну му осоро служитељ – шта се скањераш ваздан?

Једва доклеца до врата. Унутра улазише заједно са братом. Брат му успут добаци:

- Позеленео си као гуштер, хоћеш туђу земљу… не да Бог.

Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне. Претседник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја пра-вда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није поимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.

- Ја ћу се… овај… заклети… то је моја земља – промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.

- Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље – заповеди председник – и говори за мном.

Миљко је понављао речи што је председник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.

Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.

Приближавало се подне. Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што је ту често вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена. Један брат је ударио ушником своје секирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата… Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језива слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао. Брзо су нађена кола и пренети кући. Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца… Све живо искрено је жалило ову добру децу.

Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех. Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној… Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао да ће се разгалити чим дође до свог Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.

После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника – бели четвртак по Тројицама – па свет у Лепојевцу не ради, но се овде онде скупља.

Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Сину му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и на њега пружа прст. Помисао да и ово може бити још га више растужи.

Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожме га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби прилив снаге и појури што брже може.

За неколико тренутака стигао је кући. Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи беху му:

- Убице!… крвопије!… ко ми уби децу?! Осветићу се ја… овамо оружје!…

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло. Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао. За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета. Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза му је сузу престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, поново зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова унакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше:

- Децо… синови, узданице моје… опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном… Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица… Ви сте невине жртве мога греха.

Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: "Ово је прст Божји".