Приче о монасима и старцима

Љубав

Дошао један молитвеник старцу и рекао:

- Желим да нађем пут ка Богу. Помози ми!

Старац га је пажљиво погледао и упитао:

- Реци ми најпре, волиш ли некога?

Гост одговори:

- Не занимају ме световне ствари, љубав и остало. Желим да приђем Богу!

- Размисли још једном, молим те, да ли си у свом животу волео неку жену, дете, било кога?

- Рекао сам већ једном, да ја нисам обични мирјанин. Ја сам човек који жели да спозна Бога. Ништа друго ме не интересује.

Старчеве очи испунише се дубоком тугом и одговори му:

- Онда је то немогуће. Најпре мораш да спознаш, како је то стварно, заиста волети некога. То ће ти бити прва степеница ка Богу. Питаш ме за последњу степеницу, а ниси ступио још ни на прву.

* * *

Млад монах и његов учитељ

Једном је млад монах ишао са својим учитељем по обали мора и постављао му је различита питања. Али, у ствари, највише је желео да сазна шта старац мисли о чврстини његове вере и да ли га сматра својим најбољим учеником? Јер само њега је свети ава повео са собом на далеко путовање и цео дан су, не знајући за одмор, провели на путу…

- Ава, много сам жедан – замолио је ученик.

Старац је стао, помолио се и одједном је рекао:

- Пиј из мора.

Ученик је послушно захватио из мора шаку воде и само што није повикао од радости. Морска вода на укус није била слана и горка, већ слатка, као из врела. Потрчао је према мору како би чудесном водом напунио свој суд за случај да успут поново пожели да пије.

- Шта радиш? – зачудио се старац. – Или сумњаш у то да Бог је само овде?

Ученик је поново отпио из своје посуде и одмах је испљунуо. Сад вода уопште није била за пиће.

- Ево, видиш, брате, засад се дубина твоје вере може измерити једним гутљајем воде – рече старац, изненада одговоривши на сва његова питања.​

* * *

Монаси искушавају светог оца

Неког светог оца одлучили монаси да искушају. Па му кажу:

- Ти си блудник!

А он одговори:

- Јесам, браћо, опростите.

- Ти си убица!

- Јесам, браћо, опростите.

И све тако, наводећи све грехе. На крају му кажу:

- Ти си јеретик!

А он узвикну:

- Е, то нисам!

Они у чуду. И питају га:

- Како то, све оно друго си прихватио, иако знамо да ниси све то чинио, хтели смо да те искушамо. Зашто сад одједном тако одлучно одбијаш помисао да си јеретик?

А он ће:

- Ако оно друго нисам делима учинио можда јесам мислима, осећањима, свесно или несвесно. Али, ако се одрекнем Господа, ја сам пропао!

* * *

Монах алкохоличар

Некада је на Светој Гори живео један монах који се подвизавао у Кареји. Свакодневно се опијао и постао је узрок саблажњавања ходочасника.

Једног дана је умро и неки верници су осећајући олак-шање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем.

Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео.

Старац Пајсије им је испричао:

- Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар.

После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу.

После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао.

Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би по-стигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

* * *

Монах и сељак

Подвизавао се један монах у пустињи, усрдно се молећи, чак ни ноћу није прекидао молитву. Јело му је доносио један обичан сељак, мало сумрачан, и наизглед неиспаван.

Решио је монах једном да проведе цео дан са њим и нешто је приметио. Сељак је устајао рано ујутро, говорио: "Господе", а затим ишао у поље. Тамо је радио цео дан, а увече, пре него што би легао, по други пут би рекао: "Господе".

- Само толико? – монах је био огорчен.

Кроз неко време, одлучио је да оде код духовника и да га замоли за савет – како да научи сељака да се моли.

Старац је размислио и предложио да за уради почетак следеће:

- Узми ову чашу, пуну уља и обиђи око села, али пази, немој ни кап да пролијеш.

Млади монах је тачно тако урадио и поново дошао код духовника.

- Реци, колико пута си се сетио Господа док си носио чашу? – заинтересовао се старац.

- Ни једном, – збунио се монах – размишљао сам само о томе да не пролијем уље.

- Само једна чаша уља те је толико заузела – продужио је старац – да се ни једном се ниси сетио Бога. А сељак и себе и породицу и тебе храни својим напором и радом и два пута дневно се сети Бога!

* * *

Монах и старац

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује – рече старац – свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

* * *

Монах и свети старац

Једном је монах упитао светог старца:

- Свети оче, згрешио сам. Шта ћеш ми рећи за мој пад?

Старац му одговори:

- Устани!

- Али већ сам много пута устајао и падао.

- Опет устани!

- И до кад ћу тако да падам и да устајем?

- Док те не задеси смрт. А она ће те задесити или за време пада или за време покајања – одговорио му је старац.

* * *

Монах и цар

Један источни цар је имао велико богатство. Био је велики среброљубац. Сваке године о своме рођендану стао би на вагу, на један њен крај, а на други крај су његови поданици стављали злато и драго камење, док не превагне. Једном овај цар сретне у пустињи једног врло продуховљеног аскету-монаха, кога упита:

- Зашто подносиш тако велику жртву?

Монах је одговорио:

- Твоја је жртва много већа. Ја се одричем свега што је пролазно, а ти се одричеш свега што је вечно.

* * *

Отац Василије и отац Пајсије

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
испричао на једној од многобројних духовних трибина

Два светогорска монаха, отац Василије, учен човек, и отац Пајсије, прост али Божји човек, били послом у Солуну, па заноћили у хотелу у центру града. Целу ноћ пролазили аутомобили, чула се музика, тако да отац Василије ока није склопио.

А отац Пајсије ујутро расположен и одморан каже:

- Ја сам замислио да је ратно стање и да победа само од мене зависи. И онда сам се целе ноћи молио. И за оне који возе и за оне који певају, за пријатеље и непријатеље.

* * *

Прича православног монаха-пустињака

У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се с неуким простодушним сељаком.

Сељак једном рече монаху:

- И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козје млеко у чанче и стављам га испод палме. Ноћу Бог долази и испија моје млекце. Оно се Њему јако допада! Никада се није десило да у чанчету остане млека.

Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушним и једноставним речима објасни своме пријатељу да Богу није потребно козје млеко. Ипак, сељак се тврдоглавно држао своје приче. Онда је монах предложио да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанче с млеком оставе под палмом.

Речено – учињено: те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанчету прикрала лисица и полаптала млеко до последње капи.

Сељака као гром да је ударио када је то видео.

- Да, – скрушено призна – сад видим, то није био Бог!

Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашег света, да људи Њега спознају на нарочит начин. Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А онда је заплакао и пошао у своју колибу.

И монах се запутио ка келији. Али кад јој се прибижио, крај врата, запрепашћен, угледа Анђела како му препречује пут. Монах у страху паде на колена, а Анђео рече:

- Тај обичан човек из народа нема ни васпитања, ни начитаности, ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио. А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност. Рећи ћеш да си несумњиво исправно расудио? Али једно ти не знаш, о, мудраче: Бог је сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао лисицу до палме да би га утешио и примио његову жртву.

* * *

Рећи грех шапатом

Не колебај се, кажи ми грехе своје, чедо моје – говорио би отац Сава – ја сам стар човек, чак могу и заспати, али ти продужи. Христос је овде, и Он све чује…

Монах би почео да се исповеда, а духовник би деловао поспан. Ускоро би му се глава опустила, чак би и помало хркнуо. Тада би монах почео да набраја своје најозбиљније грехе.

- Чедо моје, сачекај тренутак, ти си сад исповедио неки грех – одједном би се "будио" старац. – Шта си рекао? Нисам добро чуо. Реци јасније, очистићеш душу своју.

Монах би скупио храброст и говорио би јасно. Са душе би му спадао терет. Бог се радовао а зао дух повлачио.

* * *

Старац Силуан и његови радници

Атоски монаси су били зачуђени због чега њихови радници ленчаре, а код старца Силуана све раде, чак иако их он ни не надгледа. Једном су га упитали због чега је тако, а он им је одговорио:

- Ништа не радим поводом тога. Видим ујутру ту руску децу и тако ми их је жао. Па они су напустили родна поља и шуме, оставили породице да би дошли на Атос да нам помогну. Сваком кажем неку реч, да им у души буде топло. А затим идем у келију и почнем пред Богом да плачем за сваког: "Господе! Погледај на Николаја. Има свега двадесет година. Како му је тужно овде, њему који је дошао из северне Русије! А у селу је оставио младу жену и новорођенче. Колико ли се он боји за њих! А он је неписмен и жена му је неписмена. Годину дана неће знати шта је са њима и шта ће га затећи кад се врати…" Тако причам Богу, и како се молим,почињем да осећам близину Божију. Она нараста као талас и већ не могу да се сетим ни Николаја ни његове жене и детета, као да ме поток носи у дубине Божије, где сусрећем Божанствену љубав према Николају, његовом селу и свим страдањима. Затим ме Божија љубав враћа на земљу, молим се о следећем, поново се одвајам од земље и зарањам у дубине, где налазим све те људе, ради којих је Син Божији постао син човечији.