Ручак са Богом

Мали дечак је хтео да упозна Бога. Знао је да је дугачак пут до места где Бог живи, тако да је узео сендвиче и сок и кренуо је на пут…

Када је прешао неколико улица угледао је старца. Старац је седео у парку и хранио голубове.

Дечак је сео поред њега и отворио своју торбу. Хтео је да попије гутљај сока кад… погледа старца, учини му се да је гладан, па му понуди сендвич.

Старац је захвално прихватио и насмешио се дечаку. Његов је осмех био тако мио и топао да је дечак пожелео да га опет види па му понуди и гутљај сока.

Старац му се поново топло насмеши. Дечак је био одушевљен. Седели су један поред другог цело поподне, јели и смешили се, а нису изговорили ни једну реч.

Пао је мрак. Дечак примети како је уморан и устаде да крене кући, али након пар учињених корака окрену се, притрча старцу и загрли га. Старац му упути највећи, најлепши и најтоплији осмех до тад.

Мало касније, када је дечак отворио врата свога дома, мајка се изненади срећом на његовом лицу. Питала га је:

- Шта си то радио данас па си тако срећан?

Одговорио је:

- Ја сам данас ручао са Богом!

Пре него што је мајка изустила реч, додао је:

- Знаш шта? Бог има најлепши осмех који сам икада видео!

У исто време старац, озареног лица, вратио се кући. Његов син је био запрепашћен блаженством којим му је зрачило лице и упита га:

Тата, шта ти се то десило данас што те је учинило тако срећним?

Одговорио је:

- Јео сам сендвич у парку, са Богом!

Пре него што син било шта рече, додао је:

- Знаш, Бог је много млађи него што сам очекивао!

Наравоученије:

Пречесто потцењујемо значај додира, осмеха, лепих речи, уха које зна да слуша, малених знакова пажње, свега што може да нам промени живот. Неки људи улазе у наш живот са разлогом, неки у одређеном периоду, а неки ће бити са нама до краја. Загрлимо их све!