Писмо Господу

Пренувши се од сна, ношен чистим дечијим осећањима из безазленог срца – која су оличење вере по речима Спаситељивим: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18:3) – мали Анастасије, написао је писмо у којем се пожалио Господу:

Христе мој, Ти знаш колико те волим и увек чујеш моје молитве и дајеш ми што год Ти затражим. Молим Те, преклињем Те, пошаљи ми одећу и обућу, јер ово што имам, поцепало се. Како ћу да идем у Твој храм и како да се крећем међу светом!?

Потом је писмо ставио у бели коверат и адресирао: Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима.

Чим је свануло пошао је до поште да пошаље писмо. Успут га је срео Коста, његов сусед и власник једне трговачке радње. Када је Коста видео, по јутарњој хладноћи, дечака са поцепаним оделом и прслим ципелама, упитао га је:

- Дечаче, где идеш тако лоше одевен по овом мразу?

Анастасије му одговори:

- Идем до поште, носим газдина писма и имам једно моје.

Коста га сажаљиво погледа и препоручи му да он однесе писма до поште јер и он иде по пакет, а да Анастасије оде да се греје. Дечак је тај предлог прихватио, јер већ га је хватала дрхтавица од зиме. У пошти, сва писма која је Коста предао, била су примљена осим Анастасијевог, због сасвим неуобичајене адресе: Мом најслађем Господу Исусу Христу на Небесима.

Ни сам угледни трговац Коста није знао шта да одговори поштанским службеницима. Били су сви у чуду!

Отворио је писмо и када је прочитао његов садржај, није успео да сакрије сузе од присутних. Вративши се у свој породични дом, прочитао је писмо супрузи, потом су обоје одлучили да Анастасију купе све што је у писму од Христа тражио. То су и учинили и у току дана даривали Анастасију.

Дечаковој срећи није било краја, што се Господ Исус Христос тако брзо одазвао његовој молби, преко ових дивних људи.