Легенде о Христу - Бадње вече

Било је то једног Божића када су се у цркву одвезли сви осим бабе и мене. Чини ми се да смо нас две биле саме у целој кући. Нас нису повели зато што је једна била сувише млада, а друга сувише стара. И обе смо се ожалостиле што нећемо у цркви певати Рождество, нити видети божићне свеће.

Али док смо тако седеле усамљене, баба поче да прича.

"Био један човек – казала је она – који је пошао у тамну ноћ да замоли за ватру. Ишао је од куће до куће и куцао.

- Добри људи, помозите ми! – говорио је он. – Моја је жена малочас родила дете, а ја морам да упалим ватру да бих малишана загрејао.

Али била је дубока ноћ, те су сви људи спавали, и нико му не одговори.

Човек је ишао и ишао. Најзад у даљини угледа блесак ватре. Пошао је у том правцу и видео да ватра гори у пољу. Много белих оваца лежало је око ватре и спавало, а један стари пастир их је чувао.

Када је човек који је хтео да моли за ватру стигао до оваца, видео је да три велика пса леже крај ногу пастиревих и спавају. Пробудише се сва три пса кад он наиђе и отворише своје широке чељусти као да хоће да лају, али се не чŷ ни гласа. Човек виде да се длака на њиховим леђима накострешила, виде да њихови оштри зуби блистају бели на сјају ватре и виде да они јурнуше на њега. Он осети како један пас дограби његову ногу, други руку, а трећи му скочи за грло. Али чељусти и зуби којима су они хтели да уједу нису слушали и човека не заболе ништа.

Човек хтеде да пође даље како би нашао оно што тражи, али овце су лежале тако густо једна до друге, леђа до леђа, да није могао напред. Тад се човек попе на леђа овцама и пође по њима ка ватри, а ниједна овца се не пробуди, нити се покрете."

Дотле је баба мирно могла да прича. Али сад нисам могла даље да ћутим, него сам морала да је прекинем.

"Зашто се нису покренуле баба?" – питала сам је.

"То ћеш ускоро сазнати" – казала је баба и продужила своју причу:

"Кад је човек стигао сасвим близу ватре, подиже пастир очи. Био је то стар и мрзовољан човек, који је према људима поступао сурово и грубо. А када виде странца где долази, дохвати дуг шиљат штап, који је носио у руци када чува старо, па га баци на човека. И штап фијукну кроз ваздух право на човека, али пре него што га погоди, одскочи у страну и одлете крај њега далеко у поље."

Кад је баба дотле дошла, опет сам је прекинула:

"Баба, зашто штап није хтео да удари човека?"

Али баба ми није одговарала, него је продужавала своју причу:

Сад приђе човек пастиру и рече му:

- Добри пријатељу, помози ми и дај ми мало ватре. Моја је жена малочас родила дете, па ми треба ватре да малишана огрејем.

Пастир је хтео да одбије, али када је помислио да пси овом човеку ништа нису могли, да овце од њега нису бежале и да га његов штап није ударио, уплашио се мало и није смео да странцу одбије жељу.

- Узми колико ти треба – казао је он човеку.

Али ватра је већ догоревала. Није било више ни грана ни суварака, него само гомила жеравице, а странац при себи није имао ни лопате ни ватраља да понесе румени жар.

Када пастир то виде, он рече поново:

- Узми колико ти треба.

И радовао се што човек не може да понесе ватру. Али човек се сагну, узе жеравицу голим рукама из пепела и стави је у свој огртач. А жеравица нити опече његове руке када ју је додирнуо, нити упали његов огртач, него је човек однесе као да су то ораси или јабуке."

Овде сам бабу трећи пут прекинула:

"Баба, зашто жеравица није хтела да испече човека?"

"То ћеш већ чути" – казала је баба и причала даље.

Када је пастир, који је био мрзовољан и зао човек, видео све ово, почео је и сам у себи да се чуди:

- Каква ли је ова ноћ када пси не уједају, овце се не боје, штапови не ударају, а ватра не пече?

Он дозва натраг странца и рече му:

- Каква је ово ноћ? И откуда су све ствари милостиве према теби?

Тада рече човек:

- Не могу ти казати, ако сам не видиш.

И он продужи пут да би упалио ватру и огрејао жену и дете.

Али пастир не хтеде да човека сасвим изгуби из вида пре него што сазна шта све ово значи. Устаде и пође за њим, док не стиже донде где је становао странац.

Тада виде пастир да овај човек нема ни колибе да у њој станује, него су му жена и дете лежали у једној пећини у брегу, где није било ничега сем голих хладних камених зидова.

Али пастир помисли да ће се сирото невино детенце смрзнути можда у тој пећини, па, мада је био суров човек, сажали се и одлучи да помогне детету. Одреши своју торбу с рамена и извади оданде меку белу овчју кожу. Даде је страном човеку и рече да на кожу положи дете.

Али у истоме часу када је показао да и он има срца, отворише му се очи и он виде што дотле није видео и чŷ што дотле није могао чути.

Виде да око њега стоји круг малих анђела са сребрним крилима. И свако анђелче имало је у руци харфу, а сви су певали гласно да се те ноћи родио Спаситељ Који ће свет спасити његових грехова.

Тад разумеде он зашто су те ноћи све ствари биле веселе и ником нажао нису чиниле.

И нису само око пастира били анђели, него их је он свуда видео. Седели су у пећинама, седели су на брегу. Летели су испод неба. Долазили су у поворци путем, па пролазећи застајали и гледали дете.

Свуда су владали слава, радост и песма, и све то он виде у тамној ноћи у којој дотле ништа није видео. И он се зарадова што су му се очи отвориле, па паде на колена и захвали Богу."

Када је баба дотле дошла, уздахнула је и казала:

"Али, што је пастир видео и ми можемо видети, јер анђели сваке Бадње вечери лете испод неба, само ако можемо да их угледамо."

А онда је баба своју руку положила мени на главу и казала:

"Упамти то, јер то је тако истина као што ја тебе видим и ти мене видиш. Нису потребне ни свеће, ни светиљке, није потребан ни месец нити сунце, него треба да имамо добро срце, па видимо славу Божју."