Делић огледала и смисао живота

Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:

- Има ли питања?

Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:

- Професоре, који је смисао живота?

Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.

Затечен, професор је неко време посматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.

Професор рече:

- Одговорићу вам.

Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.

И започне своју причу:

- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам почео да се играм са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост да усмерим у нека места и углове где сунце ни-кад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда…

Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.

И ја сам делић једног огледала, које не познајем у целости и свој његовој величини.

Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.

Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде да учине исто – да унесу светло тамо где га нема.

Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показало пут.