Четири свеће

Светлећи чистим сјајем, полако, сасвим полако, горе-ле су четири свеће. Владала је свечана тишина, тако да је њихов разговор могао јасно да се чује.

Прва је свећа рекла:

- ЈА САМ МИР! Но, људи не успевају да ме одрже. Верујем да ми не преостаје ништа друго, него да изгорим до краја… – и тако се препустила да се потпуно угаси.

Друга свећа настави причу:

- ЈА САМ ВЕРА! На жалост, примећујем да сам малом броју људи потребна. Чини ми се да људи не жeле да знају за мене и тако заиста нема више смисла да наставим да горим. У то дуну лак ветрић и угаси је.

Веома тужна, проговори и трећа. Она рече:

- ЈА САМ ЉУБАВ! Немам снаге да останем упаљена. Људи не обраћају пажњу на мене, не схватају колико сам важна. По некад, као и да мрзе оне који их снажно воле.

Не чекајући више, трећа свећа се угаси.

Изненада, у просторију уђе дечак и угледа три угашене свеће. Уплашен од мрака рече:

- Ма, шта то радите? Морате остати упаљене, ја се бојим мрака – и поче да плаче.

Тада се благим гласом огласи четврта свећа:

- Не плаши се, мило моје! Не плачи. Док год ја горим, увек ћемо моћи да упалимо преостале три свеће, јер… ЈА САМ НАДА!

Очима сјајним од суза, дечак узе свећу наде и поново упали остале три свеће.

Да се никада не угаси нада у нашим срцима, свако од нас треба да зна, баш као овај дечак, да надом изнова разгоревамо веру, мир и љубав.