Пут који нигде није водио

На излазу из села рачвала су се три пута: један је водио према мору, други према граду, а трећи није водио нигде.

Мартин је то знао, али је ипак питао све људе куда води трећи пут, и сви су му одговарали:

- Тај пут нигде не води! Узалуд је и кретати њиме, зато што се нигде не може стићи!

- А куда пролази?

- Не пролази нигде.

- А зашто су људи тај пут саградили?

- Нико није пут саградио, увек је био ту.

- Али, зар никада нико није пошао да бар провери куда води?

- Ти си заиста тврда глава… лепо ти кажемо да нема шта да се види.

- Не можете знати, кад нисте онде никада били.

Био је тако тврдоглав да су га прозвали Мартин Тврдоглави, но он се није љутио, већ је и даље размишљао о путу који нигде не води.

Кад је већ био довољно велик да пређе преко тог пута, а да га деда не води за руку, једног је јутра рано устао, изашао из села и без оклевања се упутио тајанственим путем. Пут је био пун рупчага и корова, али, на сву срећу одавно није пала киша па није било локви и блата. Десно и лево расла је живица, а убрзо је почела и шума. Гране дрвећа су се испреплетале изнад пута и створиле таман и свеж тунел, кроз који је тек ту и тамо продирао који зрачак сунца.

Мартин је ишао и ишао, а путу никад краја; болеле су га ноге и већ је почео да размишља о повратку, кад угледа неког пса.

- Где је пас, ту је и кућа или бар човек – помисли Мартин.

Пас му дотрча у сусрет, машући репом. Лизну му руку, и потрча испред њега. Стално се окретао да види да ли га Мартин следи.

- Идем, идем – говорио је Мартин пун радозналости.

Ускоро се шума проредила, појавило се небо, а пут се завршио пред великим вратима од кованог гвожђа, која су затварала улаз у прелепи парк. Мартин на крају парка угледа дворац на којем су сви прозори и врата били отворени.

Дим је излазио из димњака, а на једном балкону стајала је прелепа госпођа, која махну руком и позва га:

- Хајде Мартине Тврдоглави, добро си дошао!

- Охо! – развесели се Мартин.

- Ја нисам ни знао да ћу стићи, а она јесте.

Гурнуо је врата, прошао кроз парк и ушао у салон дворца. Поклонио се дивној госпођи која је силазила степеништем, обученој лепше од вила и принцеза, а осим тога била је весла и смејала се.

- Значи, ниси поверовао?

- У шта?

- У причу о путу који нигде не води!

- Та прича ми је била много глупа. А, по мом мишљењу, има више насеља него путева.

- Јасно, довољно је да човек чиста срца пожели и крене. А сада дођи, показаћу ти дворац.

У дворцу је било више од сто соба пуних сваковрсних блага, као у дворцима из бајки, где спавају зачаране лепотице, или дивови гомилају своје богатство. Било је дијаманата, драгог камења, злата, сребра, а лепа госпођа је говорила:

- Узми, узми све што хоћеш. Даћу ти кола да одвезеш терет.

Будите уверени да Мартин није допустио да га моли. Кола су била добрано пуна кад је одлазио. На кочијашевом месту је седео пас, који је прошао обуку за кочијаше. Знао је да држи узде и лаје на коње кад би задремали или скренули с пута.

У селу, где су већ сматрали да је Мартин Тврдоглави негде настрадао, његов је повратак изазвао велико чуђење.

Пас је оставио на тргу његово благо, двапут махнуо репом у знак поздрава, попео се на кола и нестао у облаку прашине. Мартин је лепо обдарио све сељане, пријатеље и непријатеље. Морао је сто пута да исприча шта му се догодило, а сваки пут кад би завршио причу, неко би отрчао кући по кола и коња и одјурио путем који никуда није водио.

Али, до вечери су се сви вратили, по мало зелени од једа. За њих се пут завршавао у сред шуме, пред густим зидом стабала, у мору трња. Није више било ни врата, ни дворца, ни лепе госпође. Јер, извесна блага постоје само за оне који чистим срцем и са много вере пођу истинским путем, а баш такав је био Мартин Тврдоглави.