Маестров додир

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

- Колико нудите, добри људи? – викнуо је.

- Ко ће почети да лицитира?

- Један долар, затим два.

- Само два?

- Два долара, а ко ће понудити три?

- Три долара, први пут; три долара други пут; иде за три… али не…

Из неке просторије отпозади дошао је седокоси човек и поклонио се. Онда је, пошто је обрисао прашину са старе виолине и затегао опуштене струне, засвирао једноставну и пријатну мелодију као кад анђео пева Божићну песму.

Музика је престала, а аукционар је тихим и мирним гласом питао:

- Колико нудите за ову стару виолину?

И држао ју је са наклоном.

- Хиљаду долара!

- Ко даје две хиљаде?… две хиљаде. Ко нуди три? Три хиљаде први пут, три хиљаде други пут… Продато! – рекао је.

Људи су се веселили, али су неки викнули:

- Не схватамо баш најбоље шта је променило њену вредност?

Брзо је стигао одговор:

- Додир Маестрове руке.

И човек неуредног живота, упрљан грехом, јефтино се нуди гомили која не размишља. Исто као та стара виолина. Тањир потажа, чаша вина, једна игра и он наставља пут. Одлази једном, и одлази други пут, одлази и за мало да оде.

Али, долази Господ и глупа гомила никада не може у потпуности да схвати вредност душе и промену коју је изазвао додир Господње Руке.