Дечје право

Нeдеља, Детињци. У цркви је присутно прилично света, понајвише деце. Време је Божићног поста, а деца похрлише у храм да се на њихов Празник сједине са Христом.

У реду за исповест стоји и моја пријатељица, која први пут долази у овај храм на причешће; са њом је и њена братаница. Премда дете има 7-8 година, видим је први пут, а тетка користи прилику да нас упозна. Дивна душица Божја, ведра, како деци и приличи. Кад се служба завршила, на излазу из храма заустави ме девојчицина тетка, изразивши жељу да се чујемо у току дана. Наравно, обрадујем се предлогу, јер се заиста нисмо дуго већ чуле.

Кад је тог поподнева веза успостављена, већ на самом почетку разговора моја ми пријатељица, између осталог, рече и то да се њена братаница данас први пут причестила, али да се, с тим у вези, десило нешто занимљиво.

Наиме, њима је вероучитељ рекао да посте, како би се причестили за Детињце, што је са стране девојчициних родитеља било испоштовано. Међутим, када је требало да је одведу у цркву, мајка, која није у том "фазону", не налазећи други начин повери тетки бригу о причешћу детета, јер се знало да и она пости и да ће ићи у храм. Једино је тетка, уместо у свој парохијски, морала, због детета, да дође у овај наш. Али брзо је то решено и договор је пао, али детету је очигледно нешто засметало у свему томе, те је, одлазећи у храм, оставила на столу родитељима разгледницу-подсетницу. На њој је писало:

"Родитељи су дужни да воде рачуна о потребама свог детета."