Теодорин сан

Теодора беше тужна. Једне ноћи, сузе точе њене очи. Мисли лете, а срце је пече, боли:

- Несрећна сам. Нико неће да ме воли.

Светом Сави пред иконом рече јаде, прекрсти се па у лаган санак паде.

Ливадицу сања пуну цвећа, птица. На ливади она беше чобаница. Однекуда иде с крстом света глава. Када приђе, виде да је Свети Сава. Куда прође, птице поју, цвеће цвета. Он је позва да се мало с њим прошета. Наишли су на сељака једног прво, а пред њиме, пуно рода, добро дрво.

- Гле дрвета како љубав даје мени, плодови му сви велики и црвени!

- Бог му дао, род му вазда добар био, но како си љубав такву задобио?

- Ја сам дрво, Свече Божји, посадио, окопао, нађубрио, над њим бдио. Да ја нисам прво њега заволео, тешко да бих слатког плода данас јео.

Одговор се Светом Сави јако свиде. Благослов му даде. Даље иде.

А на грани весели се мала шева, па одушка срцу даје, стално пева.

- Радосна си, стално певаш, то је лако када тебе много воли биће свако.

- Сви ме воле? То до сада нисам знала. Ја све волим, па сам зато запевала.

Врх планине. Већ је подне. Камен гори. Село сунце, мало ноге да одмори.

Поздравља га Свети Сава:

- Срећна ли је твоја златна глава. Сви те воле, свак ти љубав и част даје. Зато твоји зраци тако дивно сјаје?

- Са мраком се и облаком стално борим, од љубави према сваком створу горим.

- А када се на те жале, јел ти криво?

- И тад волим, да не волим не бих било живо. Да л' ја волим само о том душа брине…

- Бог те зато диго у висине! Да л' те воле, за срећу је мало важно. Бићеш срећан кад ти друге волиш снажно.

Теодора сад друкчије ствари види. Себичних се суза својих стиди.

- Свети Саво, то је лако рећи, али како према сваком љубав стећи?

- Кад у срцу влада мрачна, хладна зима, понашај се ко да много сунца има. Срцу свом нареди да прашта и воли! Дар љубави и од Бога често моли!

Звездице се тихо гасе, сад ће зора. Пробуди се ведрог лика Теодора.

- Што год буде, ја волећу! – чврсто реши.

Са иконе Свети Сава јој се смеши.