Земаљска и небеска торба

Тата монаха оца П., који се подвизавао на Светој Гори, дошао је на Свету Гору ради поклоњења, али и да би са својим сином размотрио нека питања. Он је у то време имао извесне проблеме са децом, и затражио је од оца П. да га одведе код старца Пајсија.

Кад су тамо стигли, Старац је монаховог оца ословио по имену, иако се нису познавали. Након што их је угостио, отац му је објаснио o чему се ради.

Док су разговарали, отац П. је стајао недалеко од њих, са монашком торбом на леђима. Био је узнемирен, јер се његов брат у Христу, којем је старац Пајсије помогао и учинио добро дело, сада променио и почео да га осуђује. Велика је била његова жалост и огорчење. Све му је то лролазило кроз ум, као и неправда каквој га је изложио брат, због чега се много мучио. Одлучио је да се о томе посаветује са Старцем чим његов отац заврши разговор.

Управо у тренутку кад је размишљао о свему томе, Старац је прекинуо разговор с његовим оцем, окренуо се према њему и с осмехом рекао:

- Слушај ме, драги оче П.! Кад неко у овом животу помаже људима, чини им добра дела и воли их и када му они, са своје стране, такође враћају добротом и љубављу – онда је то слично том двопеку у торби коју носиш на леђима! Међутим, кад ти онај, којем чиниш добра дела и којем помажеш, уместо захвалношћу и признањем узврати осуђивањем, онда то одлази у другу, бољу торбу, коју имамо на небу, и за нас би било добро да је напунимо! Према томе, немој да се збуњујеш. Уколико се твоја торба на небесима пуни, ти – заблагодари, и нећеш је пронаћи празну!

Старац се затим окренуо и наставио разговор с његовим оцем.

Отац П. је задрхтао од Старчевог неочекиваног одговора на његову унутрашњу тескобу. Истовремено је приметио да његову душу напуштају сва она осећања која су је донедавно помрачивала и изазивала неподношљиво мучење.