Светитељ ћутања

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јединац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит.

Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати ни са ким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала.

Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пође на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шаље. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед. Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом: "Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

"Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Бла-годарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."