Прича о црвенперки
Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име.
И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен. Али Творац је о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу.
- Не заборави да се зовеш Црвенперка! – рекао је Го-спод птичици. Ставио ју је на длан и она је одлетела.
Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће.
Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долете-ла до Господа и слетела је на Његову руку. Птичица је преклињуће погледала Господа.
Господ се осмехнуо и рекао:
- Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.
Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена.
Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета.
Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће.
- Не, то је превише страшно – рекла је. – Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.
И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа.
- Какви сурови људи! – помислила је птичица. – Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај Човек је тако диван, Његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.
Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду.
Црвенперка је излетела из гнезда и, долетевши до главе распетог, ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју.
- Ово су просто капи крви с чела сиротог човека – помислила је Црвенперка – нестаће кад се окупам у потоку.
Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом. Црвенперка је таква и дан-данас.