Драги камен

Дође монах из пустиње међу људе, и донесе један завежљај. То беше грумен дијаманта завијен у лист смокве, увео.

И држаше монах завежљај у руци, а својим дрхтавим гласом описиваше нађени грумен дијаманта, што беше у листу смоквином, увелом:

- Када се једна страна овога камена окрене ка створењима и стварима, сва створења и све ствари на земљи заблистају се лепотом, која превазилази све њихове жудње и снове.

- Покажи нам га! – повикаше људи.

Но монах, као да не чу, продужаваше:

- Када се друга страна окрене ка гробовима, гробови се отварају и мртви се виде живи као и живи.

- Покажи нам га! – још јаче повикаше људи.

Но монах, као да не чу, продужаваше:

- Кад се трећа страна овога камена окрене ка духовном свету, толика светлост блесне од камена, да и сунце и звезде, и све ствари доле и горе ишчезну као у потопу од те светлости.

- Ах покажи нам га! – јако и гневно повикаше људи.

А монах рече:

- Не могу да вам га покажем. Јер не може да се извади из овог листа смоквиног, увелог, док се овај лист смоквин, увели, не подере.

Насмејаше се људи грохотом, и повикаше:

- Па тај лист је иначе увео, а и да није увео, не вреди ништа према вредности, коју носи у себи.

Озбиљан беше монах, и дрхтав беше глас његов. Па одговори монах:

- Ви велите, да овај лист смоквин увели не вреди ни-шта, а ја вам велим, да он вреди таман онолико колико и ваше тело према драгом камену, који се крије у њему.

И наједанпут подера монах онај лист смоков увели, и показа драги камен.

И сва уста замукоше за дуго… И све очи видеше и уверише се, да прича монахова беше истина, и више него истина, јер беше и – сладост.

А када се разиђоше, свако осећаше, да у себи носи онај пречудни драги камен, што га монах беше нашао у пустињи. И беху радосни.

* * *

Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.

Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим. Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи му-дру жену.

Кад је нађе, даде јој камен и рече:

- Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми са таквом лакоћом даш овај скупоцени камен.

* * *

Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи своје, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак.

Онда му отац даде један драги камен, па га одведе пред једно велико огледало и рече му:

- Шта видиш у огледалу?

- Видим два лица, тебе оче и себе.

- Како нас видиш? – опет упита отац.

- Видим, оче, тебе мало већег од мене и себе мало мањег од тебе.

- Добро, – рече отац – ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те.

Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га и метну у недра, па крене на пут.

Путовао је дуго и видео много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но, једног дана он се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштву се пило и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син.

Онда му рече неко:

- Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом.

Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и све гледао, и све слушао, и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста заиста врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту, осети син до-саду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза… јер сви се отимаху о то звање. Кад се не могаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се, дакле, са свима и пође.

Но, при поласку погледа у огледало и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све даље и дуже, пође син у једну земљу не-знабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то н-што ново и необично, па пожели да сазна гатарске тајне те земље.

Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.

Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како да призива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но, и то му досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Наравоученије:

Није ли ова прича јасна?! ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Божји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечија.

Удаљивши се од свога Оца преко воље Очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то најпре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу, и најзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога Оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропастила.

Што је син видео Оца увек у истој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је Отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, тј. над телом његовим.