Гнев и смирење

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.

Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.

- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.

- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те по-че да прихвата и раздаје кофе.

- Ја ћу да надгледам.

И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, почеше разилазити.

Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.

- Зар хоћеш да спалиш село, лудку?! Шта ти је? – продере се Гнев на њега.

- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.

Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.